Na svadbu u ćaci-sakou

Valjda zato što smo stara novinarska porodica, u svim kućama u kojima sam ikada živeo ima i mnogo starih novina. Požutele dnevne štampe, nekih tekstova koji su mi nešto značili, te starih časopisa koji mnogo bolje odolevaju karijesu vremena. Neke sam kupovao sam, neke sam dobijao na poklon (kao stare Polete koje mi je darivao kolega s prethodne stranice!), neke sam zadržao jer je bila grehota da se bace. Možda nam je kvadratura mala, ali je mala i špacija…

Valjda zato što smo stara novinarska porodica, u mojoj kući ima i mnogo nekih starih knjiga o novinarstvu. Godišnjaka, zbornika, prigodnih izdanja, monografija raznih novinskih kuća o važnim obljetnicama. Tekstovi u njima uglavnom su za jednokratnu upotrebu, patetični ili puni fraza, ali fotografije… E, fotografije su sjajne, posebno one koje prikazuju redakcijski život ili novinare na zadatku. Bilo da su nagnuti nad pisaće mašine, dok pepeo pada po onoj crveno-crnoj traci, bilo da su u oblaku dima u nekakvoj menzi, ili na zadatku, sa ogromnim foto-aparatima ili beležnicama, te starije kolege izgledaju vrhunski.

Sređeno, doterano, začešljano i – u odelima. Gotovo bez izuzetka.