Nije lako bilo Aleksandru da dođe u Crnu Goru. Prošlo je tek pet ili šest godina otkako je vlast u Crnoj Gori izgubio čovek koji se decenijama pitao za sve. A koji mu je bio jako blizak. I sa kojim je bio u sukobu.
Nije lako bilo Aleksandru da dođe u Crnu Goru: bilo je tu dosta onih koji su ga krivili za ono što se dešava u Crnoj Gori, plašio se kako će ga dočekati. Osim političke neizvesnosti, iako je nesumnjivo bilo i mnogo onih koji će mu se iskreno obradovati i koji su tog vlastodršca iz Beograda gledali kao svog, bilo je, baš na tom potezu, od Boke do Cetinja, kriminalnih grupa koje su situaciju činile još komplikovanijom i koje su dodatno Aleksandru i mnogima drugima ugrožavale bezbednost.
I zato je Aleksandar morao da prethodno, uoči svog dolaska, pošalje svoju vojsku…
Aleksandar u ovoj priči nije Vučić, nego Karađorđević. I godina nije 2026, nego 1925. I ova priča možda ne znači ništa, jer svaka istorijska paralela, manje ili više nategnuta, može biti pomalo banalna, a može biti neverovatan simbolički prikaz kako se neke stvari ponavljaju ili kako se neki odnosi nikad suštinski ne menjaju. A može, poput ove, biti svojevrstan Roršahov test, jedan događaj poput istorijske mrlje u kojoj svako po ličnom nahođenju može videti simboliku koju želi ili samo običnu istorijsku „triviju“.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
