Klub usamljenih glasova

Pa šta ako si u manjini, ako je tvoja borba pravedna? Da li to što neke bitke biješ sam znači da ih nije trebalo ni započinjati? Da li su ti roditelji govorili „ako drugi beže sa časa, beži i ti“ ili „ako vidiš druge da skaču sa zgrade, a ti budi pametniji, pa nemoj“? Da li bi, na kraju krajeva, trebalo svi da mislimo isto?

Opet ćemo o izborima, ali ne o ovima koji su zakazani za kraj oktobra; opet nas zanima kako i zašto ljudi glasaju i šta im je važno, ali ne u životu – ili ne samo u životu – već i u književnosti.

Mnogo je pitanja otvorila akcija izbora 100 najboljih romana koju su pokrenule Velike priče, i koja troši svoj treći mesec, bez ikakvih naznaka da će se umoriti. Zapravo ćemo mi kao redakcija ići kontra literarne i tržišne logike, jer ćemo uskoro – objavićemo i kada – podvući crtu i proglasiti pobednika. Dobro, pobednika možda nije prava reč, jer ona podrazumeva da onda postoje i gubitnici, a ako je gubitnik ijedan od tri stotine naslova koliko ih je zasad pomenuto, onda smo svi malo gubitnici.

To na stranu, mnogo je pitanja otvorila ova akcija, a jedno koje možda i najviše kopka kulturnu i svaku drugu javnost jeste ono o kanonu. Čitaćete sutra na Velikim pričama sjajnu Rumenu Bužarovsku o ženskom kanonu i ženskom peru na ovim prostorima, ali bismo voleli da se pozabavimo i romanima koji definitivno nisu kanon i koji, nećemo otkriti previše kada to kažemo, apsolutno, sto posto neće biti među prvih deset.

Jedna baš prelepa činjenica kada pišete o knjigama je što imate svu slobodu da pišete o knjigama, i što će vam na pamet – kada se družite sa pametnim ljudima i osluškujete njihove stavove i njihove ukuse – pasti svakojake teme.

Tako smo, ponukani listom koju nam je poslao Tomislav Brlek, redovni profesor na Odsjeku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, odlučili da se ovog vikenda posvetimo romanima sa drugog kraja naše tabele, naslovima oko kojih nije bilo nikakvog konsenzusa.

A kada kažemo nikakvog konsenzusa, to i mislimo: govorimo o romanima koje je na svoju listu stavio samo jedan član žirija, među više od stotinu ljudi koji su nam dosad poslali svoje odgovore.

Dobro došli u klub usamljenih glasova, dobro došli među romane koji sijaju u daljini, dobro došli među najskrovitije od svih preporuka.

Ovako odokativno, mogli biste da pomislite da su to slučajni naslovi, da su se provukli iz sentimentalnih ili inih razloga kod članova našeg žirija, zavučeni negde na sedmu ili devetu poziciju; ali ne!, među njima je bilo i onih koji su se našli na samom vrhu liste. Među njima su i dela velikih autora i onih koji još čekaju da budu prepoznati i poznati.

Zajedničko im nije ni vreme ni poetika, pa eto, neka bude ni književna reputacija; već to što je za svaki od ovih romana postojao tačno jedan član/članica našeg žirija koji ih je uvrstio u top 10.

Podsetimo, u našem sistemu rangirali smo naslove od 1. do 10. mesta (tako se i boduje!), a među usamljenim naslovima, ponavljamo, postoje knjige sa čitavim rasponom rezultata.

Tako je profesor Aleksandar S. Janković stavio „Oktoberfest“ Branka Dimitrijevića na prvo mesto, a mi ćemo vas podsetiti na sjajan tekst koji je popularni Saja napisao o tom delu baš na Velikim pričama. „Bez mere“ Marka Ristića je na samom vrhu kod Tomislava Brleka, kojem i ovom prilikom zahvaljujemo na šlagvortu. Dragan Velikić je na prvo mesto stavio „Knjigu o Blamu“ Aleksandra Tišme, Marko Tomaš Krležinog „Hrvatskog boga Marsa“, a negde pri početku ovog izbora mnoge je zamislio Zoran Predin, kojem je najbolji roman na ovim prostorima „Prišleki / Pridošlice“ Lojzea Kovačiča.

Brlek je, doduše, igrao na ivici. Napisao je da je namerno izostavio nekoliko knjiga za koje očekuje da će ionako dobiti dovoljno glasova: „Kiklopa“, „Zastave“, „Travničku hroniku“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ i „Mamac“. Naveo je čak i na koja bi mesta te knjige došle da ih je uvrstio. Njegova prva dva izbora, međutim, ostala bi ista: „Bez mere“ Marka Ristića i „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša.

Da se još jednom osvrnemo na onaj tekst o rasutim glasovima, usamljena knjiga ne mora da pripada usamljenom piscu. Krleža je eklatantni primer: jedni biraju „Na rubu pameti“, drugi „Zastave“, treći se vraćaju kao Filip Latinovicz; a eto, imali smo i člana žirija koji odnekud izvuče naslov koji je važan baš njemu. Ali ne samo njemu, ako razumete.

To, opet malo o kanonu, govori da ne postoji uvek ni saglasnost oko toga koja knjiga najbolje predstavlja jednog pisca. Iz tog ugla, prisustvo jednog autora ili autorke u klubu usamljenih glasova pre je posledica snage nego slabosti jednog književnost izraza.

Kada objavimo onu konačnu tabelu – rekosmo da je u pripremi – neminovno će biti komentara, i nezadovoljnih, i onih koji će se ljutiti, đa na nas, đa na druge pisce; ne bismo smeli da zbog „Top 10“ ili bilo čega „Top“ zanemarimo knjige koje se ne bore, sportskim rečnikom, za visok plasman, ali obogaćuju ne samo ovaj izbor nego i čitavu književnost na svim našim razumljivim, i ponekom malo manje razumljivom jeziku.

Među usamljenim naslovima veoma su zanimljive i novije knjige. „Martin udio“, „Sigurna kuća“, „Optužena“, „Knjiga za djecu“, „Klara, Klarisa“, „Ljeta s Marijom“, „Toni“ – sve to su naslovi koji pretenduju da jednog dana i sami postanu kanon, da za trideset godina budu opšte mesto, premda im trenutno nedostaje, hm, institucionalni kapital.

***

Sem profesora Brleka i profesora Jankovića, čiji je izbor upravo danas objavljen, kako su protekle sedmice glasali članovi našeg žirija?

Saradnik Velikih priča i pisac iz Splita Ivica Ivanišević autore je poređao (manje-više!) abecedno, po prezimenu. Glasao je i za „Travničku hroniku“, ali i za Miku Oklopa.

Kod Nikole Malovića, na jednoj sasvim prugastoplavoj listi, nalaze se dva Andrićeva romana.

„Nisam prvi koji je na listu od 10 romana stavio dva romana istog autora, što ne mora da znači da su oba romana galaksije, koliko to da čovjek za života ne može da očima posjeti baš svaku koricama uramljenu zvijezdu. Kad bi znao da čita samo najbolja djela srpske i svjetske književnosti, svak bi od nas otišao tužan na mjesto pokoja, jer nije mogao da pročita sve“, naveo je Malović u svom obrazloženju.

Slavoljub Stanković, pisac i kreativac, bio je vrlo upečatljiv u svim svojim obrazloženjima. Po jedna rečenica, počev od one „Sve su ozbiljne stvari, u stvari – dečja posla“ (kliknite da vidite koga je stavio na prvo mesto), do „Iz kome u Komo“ (to je već svima jasno).

Imali smo dosad među članovima žirija veliki broj ljudi koji su prevodili dela stranaca na naš jezik, a Ellen Elias-Bursać je američka naučnica i književna prevoditeljka specijalizovana za književnosti južnoslovenskih naroda. Ona je na vrh svoje liste takođe stavila „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“ Bore Ćosića. Odmah iza nje našao se „Muzej bezuvjetne predaje“ Dubravke Ugrešić, dok je na trećem mestu Šenoino „Zlatarevo zlato“.

Profesorka Simona Čupić je svoj izbor unapred opisala kao sasvim subjektivan. Za nju su ovakve liste pre svega podsticaj za razgovor i razmišljanje, a ne konačna presuda o književnosti. Devet od deset izabranih knjiga, objasnila je, doživljava veoma intimno, dok se deseta – Andrićeva „Na Drini ćuprija“ – nalazi na listi zbog značaja koji za nju ima činjenica da je Andrić jedini nobelovac iz regiona.

Interesantno, prva tri mesta na njenoj listi zauzima Borislav Pekić. Prvo „Besnilo“…

„Potom slede i druga dva romana iz njegove naučnofantastične/antropološke trilogije, koji danas zapravo više i nisu naučna fantastika“, piše prof. Simona Čupić.

U utorak je na Velikim pričama bila prava poslastica: Srđan Šaper, marketinški stručnjak iz Beograda i jedan od osnivača benda „Idoli“, samo je kod Miloša Crnjanskog napravio izuzetak, pa su tu i „Seobe“ i „Roman o Londonu“.

„Zanimljivo mi je bilo kada sam naknadno pročitao spisak, da su svih deset dela o nekom obliku individualnog poraza ili nestajanja, kroz ličnu tragediju ili porodičnu ili kolektivnu sudbinu. ‘Bašta sljezove boje’ je zbirka pripovedaka, ali se čita kao roman, a ‘Mehmed Sokolović’ zvanično nije roman samo zato što se Samardžić nije izjašnjavao kao pisac“, dodaje Šaper.

***

Podsetimo i da će uskoro svi pretplatnici Velikih priča moći da daju svoj sud o najboljim romanima. Na svojoj stranici moći ćete da napravite sopstvenu listu, da sačuvate romane koje želite da pročitate, da ih rangirate, da vidite koliko se vaš ukus slaže sa sudom pisaca, novinara, profesora, književnih kritičara, da jednim klikom podelite svoju „tabelu“ i da pozovete prijatelje da se i oni uključe… pa sve do mogućnosti da se vaša rang-lista nađe i na samom sajtu.

Sve ove opcije biće otvorene i potpuno besplatne svim pretplatnicima Velikih priča. Baš kao što će samo za njih biti u celosti otvoren sajt, uključujući i sve glasove članova žirija, „specijalne izveštaje“ o ovoj akciji, kritike i osvrte koje će pisati najveći pisci i stručnjaci na ovim prostorima. Naravno, uz sav ostali sadržaj – od društvenih analiza, tekstova iz kulture i psihologije, do najboljih gostiju u našim podkastima.

Do tada, budite usamljeni samo dok čitate!