Elitni engleski fudbal nije bio u ovako čudnom momentu decenijama, verovatno nikad otkako su njihove najbolje klubove pustili nazad u evrotakmičenja, posle pet godina izgnanstva prouzrokovanog tragedijom na Heyselu.
Pre ravno decenije dogodila se ona sezona za dugo čuđenje i duboku analizu, kad su sve vodeće i najbogatije ekipe simultano potonule, a za titulu su se borili Leicester i Tottenham, i elita je na to reagovala angažovanjem teške trenerske artiljerije u liku kvarteta Guardiola, Mourinho, Klopp, Conte, da bi stvari vratila na svoje mesto.
Prošle sezone su ponovo skoro svi lideri na tržištu pogubili tlo pod nogama, zbog čega od vodeće ostrvske osmorke iz prethodnih nekoliko godina samo dva kluba kreću u novi šampionat sa istim trenerom kao pre godinu dana. Ali, ovog puta…
Ni na tržištu stanje nije mnogo drugačije – iako je letos oboren rekord potrošnje u jednom prelaznom roku, iako je niz klubova rušio svoje pojedinačne i sezonske rekorde, iako su neki dovodili kompletne jedanaestorke, a drugi plaćali trojicu po preko 100 miliona funti, niko od pratilaca ne deluje dovoljno dobro da se uspne na vrh.
Vrh, koji je čvrsto u rukama Arsenala. U oba slučaja Arsenal je bio jedini izuzetak među velikima, koji nije menjao. Pre deset godina oni su sačuvali stabilnost na svoju štetu i to platili odmah – već u narednoj sezoni ostali su bez UCL posle u tom trenutku najdužeg niza od 19 nastupa, i još gore – prvi put posle 21 godine ostali su ispod Spursa i nisu mogli da slave kultni St. Totteringham, dan u kojem je potvrđen njihov bolji plasman od severnolondonskog rivala.
Ovog puta sve je suprotno. Arsenal je posle pet odličnih sezona i tri stvarna pokušaja da osvoje titulu konačno u tome i uspeo, a zatim je bio jedan dobar penal udaljen i od prvog naslova prvaka Evrope, jedinog dragulja koji im zaista nedostaje za status elitnog kluba na elitnom nivou.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
