Problem rasutih glasova

Nekima su Velike priče, a posebno ovaj njihov kutak koji se isključivo bavi književnošću, vrhunski eskapizam. Pretplaćeni su, govore nam, zato što žele da pobegnu od dnevne i svake druge politike, i tu, među svim tim sjajnim tekstovima, i među svim tim naslovima, nalaze malo preko potrebnog mira. Makar ovako, vikendom, kada treba postići sve ono što smo propustili tokom sedmice.

Ali isto je tako činjenica da politika nikada ne beži od nas, bilo da nas okuplja na ulicama Zagreba ili da odbrojavamo do još jednih, ovog puta stvarno sudbonosnih, izbora u Srbiji.

Zato će se i ovaj presek naše velike akcije „100 najboljih romana našeg govornog područja“ poslužiti nekim političkim, a još uže izbornim terminima, uz nadu da nam neće biti zamereno.

Jedan od tih termina, recimo, posebno aktuelizovan u nečemu što je po svemu referendumska atmosfera, jeste „rasuti glasovi“. Pa tako neki prizivaju starog poznanika, gospodina Donta, neki bacaju drvlje i kamenje na ostatke opozicije, neki strepe od toga šta će vlast uraditi sa „rasutim glasovima“ i kako će ih upotrebiti u svoju korist, jer to uvek radi. Svaka vlast, a neke vlasti posebno.

Danas, dakle, govorimo o rasutim glasovima. Ali na jedan mnogo učtiviji i mnogo neviniji način.

Ili, da postavimo stvari malo klikbejtovski – sigurno bi bilo više klikova da smo to gurnuli i u naslov! – da li su neki pisci kažnjeni zato što su napisali previše dobrih romana?

Da ne budemo zli i da odgovorimo odmah: naravno da nisu, i naravno da svaka knjiga od nekoliko stotina pomenutih u glasanju našeg žirija, ima stanovitu vrednost. No isto tako je činjenica da, kada zbrajamo glasove (zasad to radimo samo za svoju dušu i svoju statistiku, a rezultate ćemo, bez brige, podeliti kada za to dođe vreme!), neki pisci budu visoko kotirani na „zbirnoj“ listi, iako nemaju samo jedan „hit“.

Ne moramo valjda da naglašavamo da to ništa loše ne govori o jednim piscima, i ništa loše o drugim, i obrnuto, jer ako je naša velika književna debata nešto pokazala, to je koliko ima velikih, a koliko zaboravljenih, i koliko čudesnih dela u svim našim književnostima – ili jednoj književnosti, ukoliko vam je tako draže.

Ako sve ovo zvuči komplikovano koliko i, štatijaznam, predizborna sondaža javnog mnjenja u Srbiji, onda da malo konkretizujemo. Dosad je više od stotinu ljudi glasalo u našem izboru (objavljujemo ih svakodnevno od 1. jula), a na njihovim se listama našlo više od tri stotine različitih romana…

… što nije isto što i tri stotine pisaca, naravno.

Nećemo mnogo spojlovati ako vam kažemo da postoje pisci čijih se više dela nalazi visoko na listama. Ivo Andrić, recimo, ima ih pet, Miroslav Krleža šest, koliko i Dubravka Ugrešić, dok su na drugom polu Dragoslav Mihailović sa dva (od kojih na jedan, „Tikve“, ide najveći broj glasova), ili Đorđe Lebović, čiji je „Semper idem“ visoko kotiran u svakom smislu, ali je to ujedno i jedini naslov koji se pojavljuje u svim našim izborima.

Za one koji vole matematiku, evo jedne baš poslastice: Mirko Kovač takođe ima šest romana koji se pominju među najvećima, a onaj koji prednjači – „Vrata od utrobe“ – nosi svega 24,4% od ukupnog broja glasova za Kovačeva dela. To znači da je većina, izbornim rečnikom, „rasuta“ na „Grad u zrcalu“, „Gubilište“ ili „Uvod u drugi život“.

Eto, opet ta sintagma, zvuči pogano i grozno, „rasuti glasovi“, ali neka makar ova stranica bude prostor u kojem rasuti glas neće nužno značiti nešto loše.

Naprotiv. Pardon, dapače.

U tome je, naravno, lepota, što su neki pisci toliko plodni da o njihovom najboljem romanu nema konsenzusa.

Kako da razrešimo ovu glavolomku? Pa, trenutno smo najbliže tome da uz onu „glavnu“ tabelu, koja sve zanima – svoju će moći da prave i pretplatnici, i dozvolite nam da vam otkrijemo da ta buduća stranica izgleda i ponaša se spektakularno! – napravimo i nekoliko „alternativnih“, između ostalog i jednu na kojoj će biti rangirani pisci.

To bi moglo da reši „problem“ kojem nazočimo kada je jednom Crnjanskom najveći rival izvesni Miloš Crnjanski, a Ahmedu Nurudinu – Ahmet Šabo.

Kad smo kod Crnjanskog, evo primera da je ova „raspodela“ ponekada ukorenjena i u čitalačkom iskustvu samo jedne osobe: Vesna Goldsworthy je na prva tri mesta svoje liste stavila Crnjanskog: „Seobe“, pa „Dnevnik o Čarnojeviću“ pa „Roman o Londonu“. Miljenko Jergović problematizuje ovo još zanimljivije: Crnjanskog kod njega na listi uopšte nema, iako u pratećem obrazloženju kaže da za njega najmanje tri njegove knjige predstavljaju čudo: „Roman o Londonu“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ i „Kod Hiperborejaca“.

Jedan član žirija priznaje da je iz svog izbora izostavio „Zastave“ ili „Travničku hroniku“ jer pretpostavlja da će oni ionako dobiti dovoljno glasova. Nino Pavić nam je rekao da uopšte nije stavio Krležu, Kiša, Andrića ili Kovača, jer se oni „podrazumijevaju“. Olja Petronić slično je govorila o Andriću, Selimoviću i Crnjanskom.

Takve stvari nije lako, a nekada ni moguće sabrati, ali važno je da ostanu zapisane… Kao što su sva ova malena pitanja zapravo dokaz da naš sistem „radi“, ako se vratimo osnovnoj ideji.

Čak i ako to znači da se knjige i junaci nekada takmiče protiv svog tvorca…

***

Pa dobro, kako su se „rasipali“ glasovi prošle sedmice na Velikim pričama?

Osnivač i direktor ugledne izdavačke kuće Vladislav Bajac i sam je nagrađivan pisac. Uz to, Geopoetika je jedan od onih izdavača koji redovno prevode domaću prozu na engleski. Zato je – uprkos njegovom stavu da je prema listama „ravnodušan“ – bio idealan sagovornik za našu akciju.

Još nešto ga čini dobrim članom žirija: priznanje da je polovinu života proveo u državi sa zajedničkim jezikom, a drugu polovinu u državama u koje se ta zajednica raspala. „Blizanački život“ se vidi u izboru, uz neke „večne“ naslove iz pera Andrića, Kiša ili Selimovića, imamo i „Istočni diwan“ Dževada Karahasana i „Menuet za gitaru“ Vitomila Zupana. Zupan je, raspravili smo to već u nekom od prethodnih tekstova, zaista slovenački pisac, koji je pisao na slovenačkom, ali je rado prevođen i čitan za bivše države i nekako mu prirodno pripada mesto sa kolegama s ovih prostora.

Goran Skrobonja često iznenadi svojim romanima (i stripovima!), ali i prevodilačkim darom; ovog puta iznenadio je svojom listom. Fanovi Mike Oklopa će se svakako oduševiti što je „CA. Blues“ napokon na prvom mestu neke liste. Ova Skrobonjina je dodatno prošarana naučnom fantastikom, sa „Besnilom“ i „1999“ Borislava Pekića, a i ovde zatičemo Zupana. Podario nam je i jedan nov „entry“, „Uzbuna na odjelu za rak“ Nevena Orhela.

Nema toga ko je prošao kroz srednju školu, a nekmoli studirao književnost, da ne zna čuveno prezime Šipka. Danko Šipka, lingvista, profesor slavistike i primenjene lingvistike na Državnom univerzitetu Arizone, svojevremeno i jedan od potpisnika Deklaracije o zajedničkom jeziku, takođe nas je iznenadio već na premijeri. Njegova lista otvara se „Nekrologom jednoj čaršiji“ Zuke Džumhura, naslovom koji je nedavno prvi put uveo u ovu akciju i glumac Goran Bogdan – eto, junak nove epizode podkasta „Rosić i drugovi“. Šipka nam „nudi“ i „Travničku hroniku“ i „Roman o Londonu“, ali se osvrće i na „Opsadu crkve Svetog Spasa“ Gorana Petrovića.

Bojana Kovačević Petrović, vanredna profesorka na Odseku za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je prevela oko četrdeset knjiga hispanoameričkih i španskih autora, svoju je listu organizovala više kao „lični put“, a manje kao rangiranje po vrednosti. Kaže da je od Andrića učila lepotu misli i moć reči, da je sa Crnjanskim proživljavala beznađe, da joj je „Dorotej“ Dobrila Nenadića bio nadahnuće za ćerku Simonidu, a da su je „Hazarski rečnik“ i „Opsada crkve Svetog Spasa“ odveli ka latinoameričkoj književnosti.

Pravo iz „juga“ koji se kotrlja negde po Americi javio nam se i Filip Grujić. U uvodu priznaje nezadovoljstvo (sopstvenim) procesom, a uz Crnjanskog visoko kotira „Adio, kauboju“ Olje Savičević Ivančević i „Nevakat“ Derviša Sušića, naslov koji se retko pojavljivao u našem izboru.

Miloš Janković, aktuelni predsednik Udruženja književnika Srbije, najstarijeg strukovnog udruženja pisaca na Balkanu, čiji je prvi predsednik bio Simo Matavulj, listu otvara „Zlatnim runom“ i „Vremenom smrti“. No tu je i „Gordo posrtanje“ Vojislava Lubarde, tek da začini stvari.

***

Podsetimo i da će uskoro svi pretplatnici Velikih priča moći da daju svoj sud o najboljim romanima. Na svojoj stranici moći ćete da napravite sopstvenu listu, da sačuvate romane koje želite da pročitate, da ih rangirate, da vidite koliko se vaš ukus slaže sa sudom pisaca, novinara, profesora, književnih kritičara, da jednim klikom podelite svoju „tabelu“ i da pozovete prijatelje da se i oni uključe… pa sve do mogućnosti da se vaša rang-lista nađe i na samom sajtu.

Sve ove opcije biće otvorene i potpuno besplatne svim pretplatnicima Velikih priča. Baš kao što će samo za njih biti u celosti otvoren sajt, uključujući i sve glasove članova žirija, „specijalne izveštaje“ o ovoj akciji, kritike i osvrte koje će pisati najveći pisci i stručnjaci na ovim prostorima. Naravno, uz sav ostali sadržaj – od društvenih analiza, tekstova iz kulture i psihologije, do najboljih gostiju u našim podkastima.

Do tada, a posebno posle toga, glasove rasipajmo samo na dobre romane!