Filmski susreti treće vrste

Oduvek je ovde bilo dualno, dvostruko… Uvek su postojale dve strane, suprotstavljene. Zvezda i Partizan, četnici i partizani, Dugme ili Smak, „đokisti“ ili „mikisti“… Ali zar nije tako i u svetu?

Blur ili Oasis, Bitlsi ili Stonsi, Mančester siti ili Junajted… jeste, ali kao da je ovde užarenija ta jama između dve strane. I nespojiva. Poslednjih meseci je to izraženo ne samo u politici i sportu, već i u kulturi…

Nema Exita, verovatno ni Sajma knjiga, Bitefa, ali… Država, oficijelni državni establišment, vlast najkraće, želi da stvori sliku da kulture ima, da se umetnički događaji održavaju.

Tako su i najavili tradicionalni filmski festival u Nišu na čijem crvenom tepihu je prošetalo televizijsko lice koje nije imalo prilike da snimi film, ali što da ne učestvuje na filmskoj smotri. Bilo je tu pored nje još nekih režisera, glumaca, filmskih radnika… ali primetno bez onih glumačko-režiserskih „teškaša“.

Ipak, oni su stigli u isti taj Niš na svoj brzo organizovan festival. O svim tim niškim filmskim susretima bilo je nekoliko tekstova na Velikim pričama.

Dva velika imena iz kulture su nas napustila prošle nedelje. Džimi Stanić i Slobodan Šnajder. Dugo sam mislio da je pesma „Jutro će promijeniti sve“ nezaboravni klasik grupe Indexi. Sve do premijere serije „Uspjeh“ Danisa Tanovića kada sam otkrio da je izvorno peva Džimi Stanić.

A Slobodan Šnajder je nezaboravni velikan koji je na veličanstven način opisao naše gluposti u svojim remek-delima.

Dok pišem ovo, svako malo proveravam tačnost podataka na Google-u.

U ovoj eri AI susrećem na desetine poznanika koji me pitaju da li se plašim za posao jer na nekim sajtovima već pola tekstova piše veštačka „ona“ ili „on“. Pre neki dan se pitam kako smo živeli uopšte pre Google Mapsa koji nam srede špartanje nepoznatim gradovima.

Moj poslednji odlazak na festival i satnice kretanja u Budimpešti isplanirao mi je AI, iako znam da bi starovremenski likovi upitali „Je l’ ti rekao kad da ideš da…?“. Ali, priznajem, ulazio sam i izlazio iz metroa po AI uputstvima. Ali, da li je bilo života pre Google-a?

Naravno da je bilo i naravno da smo svi presavijali one mape bez kojih ne bi bilo ni čuvenog Mišlenovog vodiča. O tom životu pre Google-a – odličan tekst na Velikim pričama.

A svega toga ima u priči o jednoj video igri, malo tehnologije, malo filmova, malo nostalgije – GTA VI je fenomen, a ne samo igra, i o njoj čitajte ovde.

Svi javljaju o našoj akciji izbora romana, a tu je i tekst o rukopisima.

Devedesetih godina nam nije falio Google već normalan život, pa opet neki idu na koncerte pod imenom „Vesele devedesete“ čija je jedna od zvezda Dr Iggy, a o njemu u tekstu. Ko je još lud da bi se vratio u devedesete i kome su one vesele?

Ali ima ih.

One se ne vrate samo kroz muziku već i kroz dolazak mrtvačkog sanduka sa generalom osuđenim za teške zločine. I o njemu u tekstu.

Istorija je nauka iz koje većina od nas nije ništa naučila pa će možda i zauvek postojati „ponavljači“, ljudi koji misle da je sasvim jasno šta je zlo a šta pravda, da je muzika bila bolja, i zato će nas uvek biti dovoljno za dve suprotstavljene strane i to ne samo oko filma.