Velike priče i Nedeljnik, uz pomoć više od 200 pozvanih stručnjaka, pokreću izbor za 100 najboljih romana napisanih na jezicima našeg govornog područja, svesni svih dilema koje takva „top-lista“ može da donese, i duboko ubeđeni da će doneti mnogo toga dobrog. Više o izboru pročitajte OVDE.
Pojedinačne liste ćemo svakodnevno, celog leta, objavljivati na Velikim pričama. Kako su drugi glasali pogledajte OVDE.
***
Muharem Bazdulj (Travnik, 1977) je pisac, novinar i prevodilac. Njegovi romani su objavljeni i u prevodima na engleski, nemački, poljski, bugarski i makedonski jezik. Osim romana, piše kratku prozu te eseje i publicistiku. Pojedine priče i eseji prevedeni su na petnaestak jezika.
Među delima koje je preveo sa engleskog jezika su i knjiga izabranih pesama irskog nobelovca V.B. Jejtsa te knjiga prepiske Alena Ginsberga i Džeka Keruaka.
Ovo je njegov izbor:
***
Pošto sam pročitao pregršt prethodnih listi koje su vrlo često pravili ljudi koje poznajem, učinilo mi se da se ljudi, što je u neku ruku prirodno, ne drže samo sopstvenog senzibiliteta i vlastite estetske valorizijacije, nego ponešto i kalkulišu, koliko muških, koliko ženskih, koliko živih, koliko mrtvih, koliko Srba, koliko Hrvata, ne daj nijednom piscu više od jedne stavke. Pokušao sam (biće, samo pokušao) da to izbegnem.
Izbor: Muharem Bazdulj
Deset romana
1
Travnička hronika
Ivo Andrić, 1945.
Prvo je bila sentimentalnost: roman velikog pisca o mom malom gradu. Posle je bila svest, ovo je nešto čudesno. Posle valjda i desetak čitanja u rasponu od više od trideset pet godina, remek-delo u koje je stala i istorija i politika i ljubav i istočno-zapadni civilizacijski tenzijski kompleks i ars poetika i još stotinu stvari koje ovde nema mesta da se nabroje.
2
Grobnica za Borisa Davidoviča
Danilo Kiš, 1976.
Hladnoratovski klasik. Prozni komad s podnaslovom “Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” za rane anglosaksonske recenzente je nesumnjivo bio roman. I pisac to sugeriše ovim “povest” što je u ovom kontekstu više “novela” nego “istorija”. Ali na stranu žanrovske cake, demonstracije sile u subverziji tobožnje apolitičnosti borhesovskog postmodernizma i nastavak poezije drugim sredstvima.
3
Zastave
Miroslav Krleža, 1969.
Ako je Andrić napisao Ćupriju kao nelečeni Jugosloven, da je Jugoslavija alkohol, Krleža bi sa Zastavama bio njen Džon Čiver. Nema ničeg lepšeg, a da to tako uništava ljude i njihove snove, tako Krleža i Čiver doživljavaju svoju temu.
4
Derviš i smrt
Meša Selimović, 1966.
Najlepšu rečenicu o ovoj knjizi napisao je moj imenjak Pervić, parafraziram, šta je za Kafku judaizam, za Selimovića je islam. Ovo je roman koji bi napisao Kafka iz Tuzle, komunista kome su komunisti ubili brata, a onda on dvadeset godina kasnije odluči da im kaže da je svaka ideologija teret koji lomi pojedinca, ali tako što će svoju priču izmestiti u kontekst druge ideologije.
5
Prokleta avlija
Ivo Andrić, 1954.
Francuski konzul iz Travnika posle je Luvru dobavio Milosku Veneru. Prokleta avlija je Miloska Venera. Napisavši četiri stotine stranica istorijskog romana o Džem-sultanu Andrić je odlučio da mu, metaforski, otkine ruke, “osakaćena” statua, kao u parafrazi Kitsovog stiha, je ispala mnogo lepša od one nikad viđene cele.
6
Na Drini ćuprija
Ivo Andrić, 1945.
Razmišljao sam često da je Prokleta avlija nastala jer se Andrić nije usudio da otkine prve četiri petine Na Drini ćuprije. Mogao je komotno da počne dolaskom Habsburga, jer ovo je svakako roman o Mladoj Bosni, pobunjenim anđelima i o tome zašto je Jugoslavija naša Amerika. Sve pre, čak i kad je veličanstveno, kao kad Glasinčanin sa šejtanom igra otuzbir su, što bi klinci danas rekli, fileri.
7
Porodični cirkus
Danilo Kiš, 1972.
Neko bi rekao tri knjige (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik), ali čini mi se da ih je i Kiš, naročito pred kraj života, doživljavao kao jedan jedinstven roman, kao što i Bolanjo sa 2666 nije napisao pet romana, nego jedan. Uglavnom, neuporediva saga o tome kako je jedna “etnografska retkost” kroz muke detinjstva i holokausta otkrila da neće cela umreti.
8
Kod Hiperborejaca
Miloš Crnjanski, 1966.
Ne treba mi valjda argument “protejstva” za tezu da je ovo (i) roman. Crnjanski je i mladalački Dnevnik o Čarnojeviću i zreli Roman o Londonu, sa sve Seobama, ali na nivou čitalačkog hedonističkog prepoznavanja mene su najviše “radili” Hiperborejci.
9
Za crnom devojkom
Aleksandar Tišma, 1969.
U pomenutom Bolanjovom romanu neki mladi apotekar, više voli Bartlbija od Mobi Dika. Uz rizik da zazvučim kao mladi apotekar, podići ću ovde Za crnom devojkom iznad Upotrebe čoveka koja je remek-delo, a samo zato jer je Za crnom devojkom knjiga koja bi bila predmet kulta da ju je napisao Nemac, Francuz, Englez ili Amerikanac. Nama ovde velike kulture “ne daju” teme koje čuvaju za sebe, kako negde veli Kiš. A ovo je slika “novog ljubavnog nereda” u embrionalnoj fazi i knjiga koja predoseća sve tipične romantično-emotivno-erotske brodolome generacija koje će doći posle Tišmine.
10
Kad su cvetale tikve
Dragoslav Mihailović, 1968.
Jedini među ovim piscima s kojim sam sedeo u kafani. Rekao je tada da nikad nije voleo boks, da mu je samo trebao način da osvetnik ubije “sportski” bez upotrebe oružja. Roman po pravilu, međutim, biva pametniji od pisca, pa se i Mihailović pridružuje nizu kultnih bokserskih klasika od knjige do filma, od Džojs Kerol Outs do Klinta Istvuda.
