Šta bi bilo da je pobedio Pekić?

U srpski mentalitet, ili sam folklor, mogu se uvrstiti mnoge stvari, pa i ona čuvena pitalica „Šta bi bilo, kad bi bilo“. Ili, šta se moglo desiti sa nama, da se nije desilo ono što se desilo. U ovaj repertoar dilema spadaju i čuvena pitanja: Šta bi bilo da je Slobodan Milošević prihvatio jugo-konfederaciju koja nam je davala ulaznicu za EU, a koja nam i u ovoj političkoj sezoni izmiče iz ruku? Da li bi Srbija danas bila Češka umesto što se davi u onome u čemu se uveliko davi decenijama?

Da li je u post devetomartovskim demonstracijama trebalo tražiti ostavku Slobodana Miloševića, a ne samo direktora i urednika srpske televizije? Da li bi i tad Srbija i dalje imala šansu da postane normalna zemlja, ako to već nije uspela u prvom pokušaju?

A na početku svih tih pitanja iz žanra „Šta bi bilo, kad bi, ili da je bilo?“ nalaze se i prvi izbori u Rakovici, na kojima su se suočili jedan od najvećih srpskih pisaca i intelektualaca, Borislav Pekić, kao kandidat obnovljene Demokratske stranke, nasuprot pitbulovskom doktoru Odbrane i zaštite, Vojislavu Šešelju.

Pobedio je Šešelj, što je i onima koji nisu vidoviti pokazalo da ova zemlja nema šanse, pa makar joj sudbina i političke prilike redovno pružale nove popravne ispite.

Borislav Pekić, jedan od prvih i najpoznatijih disidenta u SFRJ koji je zbog stavova zaradio i robiju u mladosti, bio je manje razočaran od svojih glasača. Možda i zbog životnog stava sadržanog u misli: Osnovna stvar je ne gledati na sat; pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu. U srpskom prevodu, pobede nisu došle ni decenijama posle ovog njegovog javno saopštenog stava studentima na Terazijama, u martu 1991.

Ali Pekićeva borba, razmišljanje, a iznad svega književno delo, nisu morali da čekaju na društveni sertifikat. Dokaz za to su i neprekidno regrutovanje novih fanova njegove književnosti. U eri društvenih mreža Pekićevo impozantno delo započelo je novi život. Njegovi se naslovi redovno nalaze i na spisku najboljih romana koje biraju članovi žirija Velikih priča.

Jedan od najvećih srpskih književnika nikada nije imao misao ili društveni angažman koji bi umanjio njegov značaj. Beskompromisan i nepokolebljiv, on je etalon onoga što bi se u široj upotrebi etiketa pojedinaca zvalo – principijelnost. Zato je krajnje logičan citat: „Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali.“

Ovo je jedan od Pekićevih citata koji nije „korodiran“ vremenom i prilikama u Srbiji koje su korodirale mnoge javne ličnosti, pa i značajne intelektualce. Zato je logična i Pekićeva rečenica:
„Lični moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.“

Aleksandra Pekić, ćerka slavnog književnika, uz majku Ljiljanu – koja je preminula ovog avgusta 2026. – starala se da Pekićeva ogromna zaostavština ne ostane samo „mrtva priroda“ u gradskim bibliotekama, već je svako malo apdejtuje.

Ona je svojevremeno otkrila ne samo tajne iz radne sobe svog oca, već i njegove stavove oko pronalaženja idealne formule za srpsko društvo, beskompromisno zalaganje za evoluciju zemlje i priključenje u red modernih država, ali i prikazuje Pekića kao čoveka koji se s fanatičnom predanošću obrušavao na svaki detalj, bilo da se radilo o junacima njegovih knjiga, ili je u pitanju bio samo hobi – baštovanstvo.

Ovo je njena – i njihova – priča, poverena uredniku Nedeljnika Branku Rosiću još 2013. godine.

I utoliko proročkija i potresnija.