Malo koji moderni režiser se može pohvaliti takvom reputacijom da se svaki njegov novi film ne samo željno iščekuje mesecima i godinama unapred, već i time da, kada se taj novi film pojavi, on automatski postaje jedan od glavnih kulturno-umetničkih događaja cele godine i maltene definiše tu godinu. Kristofer Nolan spada u taj red izuzetno retkih velikana, voljenih i od strane publike i kritičara, onih čiji rad privlači i ljude koji samo povremeno pogledaju po par filmova godišnje, a i najveće zaljubljenike u sedmu umetnost.
Svaki Nolanov novi film jeste događaj i svaki izaziva velike, često podeljene reakcije. Ipak, izlazak “Odiseja” zatiče Nolana na malo drugačijem mestu u odnosu na “Openhajmera”, njegov prethodni film koji je izašao 2023. godine (inače, poslednjih pet filmova kao po satu izbacuje na po tri godine).
“Openhajmer” se pojavio nakon “Teneta”, koji je uglavnom univerzalno smatran Nolanovim najslabijim filmom, za koji se smatralo da je preterao u svim onim stvarima po kojima je prepoznatljiv i da je to film čija se suština gubi u moru tehnikalija. A film koji je prethodio “Tenetu” bio je “Dunkirk”, ratni film koji je, iako je hvaljen zbog izuzetnih tehničkih dostignuća i načina na koji je snimljen, takođe narativno i emocionalno bio dosta tanak.
Dakle, postojala je solidna količina strepnje da su Nolanovi najbolji dani iza njega, da možda nikada neće dostići one visine koje je imao u periodu od 2005. do 2014. godine, kada je napravio nekoliko fantastičnih filmova i praktično nije imao nijedan promašaj. Sada je situacija drugačija. “Openhajmer” je bio veliki uspeh i zaradio je Nolanu Oskara za najbolji film i najbolju režiju, nešto što mu je izmicalo i u pomenutom zlatnom periodu. Poruka je bila jasna – Nolan i dalje ima to u sebi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
