Povodom ovogodišnjeg dokumentarnog filma u režiji Malkoma Venvila i produkciji Dominika Frimena „Iron Maiden: Burning Ambition“ jedan kolega koji je radio nešto na tu temu me je pitao – „koje ti je prvo sećanje na Mejdene?“. Film je takav – grandiozan kao i hevi metal bend, ali i ponosno melanholičan – da ne ostavlja ravnodušnim ni one koji nisu neki fanovi Mejdena.
Dakle, prvo sećanje vraća me ispred ulaza prodavnice ploča i kaseta „Elektron“ u Titovom Užicu koja se nalazila upremas hotela „Zlatibor“ – reprezentativnog primera urbanističkog brutalizma, čija se slika 2018. našla na izložbi jugoslovenske arhitekture („Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji 1948–1980“) u Muzeju savremene umetnosti (MoMA) u Njujorku. Hotel „Zlatibor“ – popularni „Sivonja“ – nije dočekao svoju socijalističku utopiju, ali i dalje brutalistički prpošan dominira prizorom i svedoči o jednom pompeznom usponu grada u vreme titoističke modernizacije. Otvoren je 1981. Nas nekoliko klinaca smo ušli na foru i gledali pomalo opčinjeni taj gala događaj.
Preko puta hotela, u „Elektronu“ dugo su visile na zidu četiri ploče: „Damn the Torpedoes“ (1979) – treći studijski album Toma Petija i njegovog benda The Heartbreakers, „Crimes of Passion“ (1980) – drugi album Pet Benatar, „All the Best Cowboys Have Chinese Eyes“ (1982) – četvrti solo album Pita Taunsenda. Skoro svaki dan sam tuda prolazio i gledao lica Toma Petija, Pet Benatar i Pita Taunsenda.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
