Svaki čovek, napisao je beše onaj jedan nobelovac, ima dve domovine, jedna je ona u kojoj je rođen, a druga je Španija.
Okej, nije to bilo za Španiju, nego za Italiju, ali Italija ne učestvuje na ovom Svetskom prvenstvu koje se primaklo kraju, pa se Španija kao second best provukla (zlobnici bi rekli ko Infantino kroz Trampov novčanik) u parafrazu da svaki iskreni fudbalski navijač ima dve reprezentacije, reprezentaciju svoje zemlje i Španiju.
Španija je, izgleda, odigrala sporednu ulogu u svom uspehu plasmana u finale, a bizarno je, makar malo, kako je ta Španija ušla u finale protiv Argentine kao onaj underdog za kog će ceo svet navijati (govorimo o osećaju, ne o fudbalu), skoro pa kao iznenađenje, kao da nije aktuelni evropski prvak. Baš kao što je jednako bizarno što su Argentinci – daleko od najsrećnije zemlje na svetu (osim kada Mesi da gol) dobila ulogu privilegovanog zlikovca, onog protiv koga će ceo svet navijati, jer svet ne voli miljenike establišmenta.
A establišment je FIFA, Đani Infatino sa Trampovom rukom na ramenu.
Ako vam se čini da je sve ovo izrečeno pod uticajem društvenih mreža i one mase smešnih rilova i mimova u kojima Đani Infantino tetoši Lionela Mesija i na sve moguće načine pokušava da ga usreći, definitivno ste u pravu. Ali to jeste narativ koji je kreiran i sa kojim se završava ovaj Mundijal.
A da ne bismo skrenuli u teorije zavere, ovde je mesto da vam preporučimo jedan tekst koji na kraju Svetskog prvenstva treba da pročitate (i zapamtite) – tekst Vladimira Novakovića u kome je sve, fudbalski i nefudbalski objašnjeno. U ovom pregledu samo mali hint iz glose: U Španiji i Argentini se od najmanjih nogu fudbal uči da si u fudbalu hrabar kada preuzmeš odgovornost i ne oslobađaš se lopte kao bombe, a u druge dve zemlje iz polufinala ne.
Sve dakle, ima svoje, i ništa nije slučajno – gde je fudbal tu su i fraze, jel? – lopta je okrugla…
A protekle nedelje su iz tekstova mnoge fudbalske stvari mogle da vam budu jasnije, na primer baš analize polufinala koje su nam objasnile kraj Francuza i Engleza:
A o tome kako se, često površno, kreiraju narativi o ekipama i reprezentacijama, na primeru Zelenortskih Ostrva i Paragvaja, govori tekst Mihaila Ilića.
A imamo i jednu regionalnu fudbalsku temu. Hrvatska je i pre kraja Mundijala dobila novog/starog selektora/izbornika, Slavena Bilića, a kako to već biva “na ovim prostorima”, najmanje je tu priče o fudbalu. O tome piše Juraj Vrdoljak u tekstu Kad budem desničar i Jugoslaven.
Deo hrvatske javnosti, naime, zamera Biliću što nije „dovoljno desno“. A on kaže da ako on nije dovoljno desno, onda je ovaj svet zaista otišao u…
Nego, da li ste čuli za roman Kap španske krvi? Ne, nismo se vratili na priču o Mundijalu – mada ima scenarija u kojima bi odgovarao i taj naslov romana Miloša Crnjanskog. Ako niste čuli za taj roman, ne brinite, nema ga ni u nekim njegovim bibliografijama, ali mogli ste za njega da saznate u izboru za najbolje romane sa našeg govornog područja (hvala Marku Tomašu).
Fudbal posle finala neko vreme bar neće biti tema koja prekriva sve, ali izbor za 100 najboljih romana koji smo pokrenuli će bogami još dugo biti u žiži. Ono što nas je održalo u uverenju da su Nedeljnik i Velike priče pokrenuli pravu stvar bilo je na desetine mejlova i poruka, što od običnih čitalaca, što od autorki i autora, da su oduševljeni idejom, da ponovo preturaju po policama i po antikvarnicama, da su se prisetili dela koja su voleli i u kojima se uvek može uživati.
Jedan od tekstova koji je izazvao značajnu pažnju i veliku čitanost prošle nedelje je i tekst Vide Davidović: Žena sama na moru. I nije to samo letnja tema…
Goran Marković je nastavio potragu za Evženijom, a protekle nedelje mogli smo da čitamo o jednom pismu koje je iz Praga poslao svojoj majci. I posle ga pronašao, posle njene smrti.
Od prošle subote Dejan Stojiljković objavljuje roman u nastavcima, a novi nastavak je tu.
Za ljubitelje književnosti i istorije jedna poslastica – priča o Krleži, onako kako najviše “na ovim prostorima” vole da se bave Krležom. Da li je Krleža bio srbomrzac, Hrvat, Jugoslaven… Boris Rašeta nas, međutim, u potrazi za odgovorima vodi kroz arhive.
Kada smo kod istorije, u istorijskim lekcijama smo se podsetili zašto je Francuska revolucija najvažniji datum savremenog čovečanstva.
A kada smo kod čitanja, čuli ste da deca sve manje čitaju… O tome piše Marica Stjepović.
Ante Tomić bi voleo na godišnji, ali “mora” da se dopisuje sa Dražom Petrovićem.
Ana Banko piše o dugovečnosti, Milan Damjanac o tome Kakve veze imaju detinjstvo i to u koga ćemo se zaljubiti, ali to znači da je letnja šema pokrila sve. Bila bi previše optimistična ideja da živimo u zemlji fudbala i knjiga. Željko Pantelić je u seriji tekstova doneo neka nova saznanja o odnosima Brisela i našeg regiona, analizirao odnos prema Srbiji, otkrio ekskluzivu zašto neće biti trećeg entiteta u BiH, i objasnio kakva je uloga Hrvatske u evropskom putu Zapadnog Balkana.
Uživajte u letu bez fudbala kao što ste uživali u njemu i nekim novim romanima koje ćete otkriti u izboru Velikih priča.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
