Aleksandar Misojčić, naš ugledni psihijatar i psihoterapeut i autor bestseler-fenomena „Sve ono što jesmo“, otvara novo poglavlje svojih redovnih tekstova na Velikim pričama. Ovo je prvi tekst iz novog serijala…
***
Soba za razgovor bila je zagušljiva. Delom osunčana i svetla, vazduh u njoj bio je težak. Disala su ga dvojica ljudi. Obojici je razgovor teško padao. Možda sam mogao da ustanem i širom otvorim prozore, ali buka spoljašnjeg sveta držala ih je čvrsto zatvorenim.
Kratko sam pogledao ka školi preko puta. Vesela deca sa šarenim torbama tiskala su se oko ulaza. Mlađa žena pokušavala je da od njih napravi dug i vijugav red. Nisu se dala. Smeh je bio zvonak.
Leto je počinjalo. Potmuli zvuk klima-uređaja podsećao nas je na to.
Jedan od onih susreta punih težine koja se oseća i pre prve izgovorene misli. Dovoljno je da bude tišina, jer tuga je uvek plodna. Lako ispuni prostoriju.
Odabran sam, od tog čoveka dubokih bora, da budem uz njega u pokušaju da izdrži konačnost i gubitak. Pre našeg susreta pokušao je da preživi u osami. Nije išlo. Sećam se, na početku je govorio kako je počeo da dolazi na seanse da ljude oko sebe ne bi opterećivao. Uvek mi bude zanimljivo kad to čujem. Moje zanimanje. Jedna od njegovih svrha je „ne opteretiti ljude oko sebe“. Kako bi se zvao čovek koji nekog sluša da ovaj druge ne bi opterećivao? Mora da ima neki dobar naziv.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
