Sigurno ste nekad skrenuli pogled.
Na stanici gradskog prevoza, na ulici ili u kafiću, neko malo nespretniji ili neko stariji da padne nadomak vas, možda nećete biti prvi koji će priskočiti da pomogne. U prepunom autobusu, gde se svako bori za tračak svežeg vazduha, u toj gužvi ugledate otvoren ranac ili torbu na nekoj osobi. Nećete uvek biti prvi koji će se obratiti i skrenuti pažnju. Ako tramvaj naglo zakoči, pa se neko od putnika, nespreman na to, udari o sivu metalnu šipku, možda ćete prećutati to pitanje – „Da li si dobro?”, i sačekati da neko pre vas to učiniti. To su najbanalnije situacije na koje često svi umemo da zažmurimo, u nadi da neko drugi neće.
Postoji neka bojaznost u toj odluci da li ćemo prići i pomoći. Da li ćemo pružiti ruku ili nešto reći ili pak prećutati i pomeriti se, iako duboko u svesti, podsvesti i srcu znamo i osećamo da je to ispravno, da je to ono što „treba” i što želimo da uradimo. Ako su te situacije mnogo veće i značajnije od ovih svakodnevnih, ako se tiču velikog broja ljudi, primera radi žena i dece, ako su daleko ozbiljnije, pa još usko i sistemski vezane za određene institucije, u najgorem slučaju vlast, onda je ta bojaznost, taj strah utoliko veći. I sa sobom donosi mnogobrojna pitanja koja poput obramice stoje na ramenima jednog „običnog” čoveka i traže balans između dve krajnosti – „Da li se ovo mene tiče, da li je potrebno da reagujem” i „Moram da pomognem, to je moja odgovornost kao stanovnika ove planete, kao živog bića, kao čoveka koji ima sposobnost preispitivanja”.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
