Najlakše je etiketirati neko ponašanje, i reći čoveku da je „lenj“, jer je sto puta rekao da će nešto uraditi, pa nije. Na taj način samo potvrđujemo da ne vidimo šumu od drveta. Ne vidimo stvarni otpor iza posledice, očigledno ne poznajemo dovoljno složenost bića, pa padamo na društvene floskule o lenjosti, nastale iz neznanja i nerazumevanja. I sve sam osetljivija na takve stvari, jer svakodnevno osluškujem ljude koji, sabijeni sopstvenim strahovima od izloženosti i uverenjima da oni nisu dovoljno dobri i sposobni (kao neki drugi), ne mogu da pokažu svoje lepote i vrednosti koje ja na seansi imam prilike da vidim.
Jer tu su sigurni, i mogu da se pokažu u svim svojim bojama. Pre mnogo godina, moja mentorka rekla je da „ne postoji otpor, nego samo drugi koji ne vidi“, okolina koja nema kapacitet da sagleda celinu i uvaži poteškoće i unutrašnje borbe na koje nema odgovor. Kada čovek ne zna šta da kaže, onda iskoristi „dobru staru lenjost“.
Kada forsiramo taj narativ o lenjosti, bez ugledavanja originalnog razloga zaustavljenosti, mi dodajemo i stid, koji dolazi kao poslednja potvrda da sa ljudima koji odlažu, i ne mogu da se pokrenu, nešto nije u redu. Možda nisu još uvek našli način koji za njih radi, možda su se preplavili, ili ne smeju da traže potrebne resurse, podršku i jasnoću… da postave granice, koje bi omogućile energiju i pokret.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
