Severna Irska je sve bliža ujedinjenju

Severno od Belfasta, brdo Kejv Hil podseća na lice usnulog diva. Upravo je ono, prema predanju, nadahnulo Džonatana Svifta (1667–1745) da osmisli lik Gulivera. Profil tog „kolosa“ vidi se iz parka Voterorks, prirodnog rezervata u kojem su tokom „Nevolja“ (1968–1998) boravili gotovo isključivo labudovi i močvarne ptice. „Bilo je preopasno“, priseća se Džon Finuken, poslanik Šin Fejna za severni Belfast. „Rizikovali ste da budete ubijeni. Danas, međutim, Voterorks je pun šetača i trkača, i katolika i protestanata.“

Veče 12. februara 1989. porodica Finuken večerala je u svojoj kući nedaleko od tog parka kada je lojalistički komando razvalio ulazna vrata. Patrik Finuken, advokat koji je branio pripadnike Irske republikanske armije, ubijen je pred očima supruge i troje dece, među kojima je bio i osmogodišnji Džon. Istraga je 2003. utvrdila vezu između ubica i pojedinih pripadnika Kraljevske policije Ulstera, kasnije zamenjene Policijskom službom Severne Irske. Nakon što se 2012. britanski premijer Dejvid Kameron izvinio porodici, „u septembru 2024. najavljeno je pokretanje nove istrage“, kaže Finuken. „Ta povezanost nije bila izuzetak, već sistem, usmeren protiv ljudi poput mog oca.“ Sličnu sudbinu doživela je i advokatica Rozmeri Nelson, ubijena 1999. dok je zastupala stanovnike Garvagi Rouda u Portadounu, protivnike protestantskih marševa kroz njihovo naselje.

Finuken je, poput oca, postao advokat pre nego što se posvetio politici. Njegova izborna jedinica, severni Belfast, obuhvata neka od područja najteže pogođenih nasiljem, poput Nju Lodža i Ardoyna. Gotovo tri decenije posle mirovnog sporazuma na Veliki petak, barijere i dalje razdvajaju katoličke i protestantske četvrti, pa čak i javni park Aleksandra Park deli na dva dela. Pisac Glen Paterson, koji sebe opisuje kao „rođenog protestanta, protivnika monarhije i oženjenog Irkinjom iz Korka“, ne krije ogorčenje. „Većina tih zidova podignuta je 1969. Danas su stari 56 godina. To je dvostruko više nego što je trajao Berlinski zid pre rušenja 1989.“ Stanovnici sa obe strane tih „mirovnih zidova“ opravdavaju njihovo postojanje gotovo istim rečima: „tako je sigurnije“, „bolje je za sve“.