Ko se boji smrti još

Zdeslav je bio moj prvi ljubimac otkad sam odrasla jer papagaja iz detinjstva koji se, naravno, zvao Kića i jednog jutra je misteriozno odleteo u neki bolji život ne računam jer ga se i ne sećam. Zdeslav je bio patuljasti hrčak kog sam dobila na poklon od prijatelja. Glavna ljubavnost Zdeslavovog i mog odnosa bila je sadržana u našem ritualu češkanja po glavi i malom krznenom telu, kad bi se on sav umirio i malo žmirkao očima. Ili bih stavila ruku u kavez, a on bi se onda popeo na moj dlan. Nisam ga često puštala iz kaveza jer bi kao bezglav jurio okolo i uvek bi me bilo strah da će pregristi neki kabl ili se, pošto je jako mali, negde zavući i više ga neću naći.

Nevolja kod patuljastih hrčaka je što žive između jedne i tri godine. Baš negde na dve i po, moj Zdeslav je uginuo. Imao je tumor na glavi koji je u jednom momentu bio skoro duplo veći od njegove glave. Veterinar mi je dao opciju da ga uspavam ili da se još malo družimo, dok ne prestane da jede i pije. Odabrala sam drugu, pokupila kavez sa Zdeslavom i plakala u taksiju kao kiša, dok bi taksista samo povremeno u retrovizoru bacao zabrinute poglede ka meni i kavezu. No, Zdele je poživeo još jedno desetak dana, uspevajući čak i da se pentra po kavezu (par puta bi se preturio preko glave jer je tumor stvarno postajao veći od njega celog). Kad je uginuo, jedne nedelje baš u vreme ručka, sahranjen je na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu, ispod tužne vrbe na obali Dunava, uz sve najviše hrčkovske počasti.

Narednih nedelju ili dve dana bila sam toliko tužna da sam se zarekla da više nikad neću imati ljubimca, jer me je smrt mog malog prijatelja toliko slomila da sam, kao poslednja kukavica, donela odluku da nije ta ljubav za mene, ako joj je već cena tolika. Hvala bogovima, napustila sam taj stav i oko osam godina kasnije (istina, dugo mi je trebalo) usvojila dve mačke.