Jedan od razloga što sam se odmah zaljubila u sistemsku porodičnu terapiju jeste to što odustaje od kvalifikacije „normalno“ i „nenormalno“. Umesto toga kad posmatramo ljudsko ponašanje i interakcije pitamo se da li su oni funkcionalni i disfunkcionalni. Zašto je ovo važno?
Pre svega, zato što normalne porodice ne postoje i ne morate da budete psihoterapeut da biste to primetili. Dovoljno je da budete relativno odrasli i da iza različitih fasada i porodičnih priča prepoznate da svaka porodica ima neki svoj način funkcionisanja, a da to vrlo često odstupa od uobičajenog ili očekivanog, a bogami i optimalnog. Neke porodice stvarno jesu veoma blizu nekom tradicionalnom modelu koji kaže mama, tata, dvoje dece i zlatni retriver, ili u savremenim „savršenim“ porodicama narandžasta mini-pudla, što je samo priča o strukturi, ali to što nešto izgleda dobro ne znači da je zaista zdravo.
Slike, koliko god Instagram pokušavao da nas ubedi u suprotno, nisu život. Život su fine (i ne tako fine) interakcije, pravila i uloge koje čine pravu strukturu i dinamiku porodičnih odnosa. I svih drugih uostalom, jer i u partnerstvu ili u poslu postoji jedan set pravila koji je javan i dogovoren, i drugi, implicitan i delikatan koji zapravo određuje kako ćemo komunicirati, ko će šta raditi i kako ćemo se ponašati u situacijama krize.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
