Kada radimo psihoterapiju, perfekcionizam nam je obično neprijatelj i gledamo da ga se otarasimo, da naučimo sebe i klijente da se zadovoljimo dovoljno dobrim, a ne savršenstvom, jer savršenstvo ne može postojati.
U knjizi „How to be Enough“ Elen Hendriksen upoređuje visoke standarde Volta Diznija i Freda Rodžersa, navodeći da je jedan od njih (Volt) bio rigidan, a drugi (Rodžers) fleksibilan. Perfekcionizam proističe iz duboke želje da uradimo stvari koje su nam važne na pravi način; no, Elen se poziva na istraživanje po kojem klinički nivoi nepotrebnog perfekcionizma nastaju kada nastavljamo da „guramo“ bez obzira na posledice; da udaramo čekićem taj ekser iako nam prst već krvari ili je slomljen; kada postajemo svoji najgori kritičari; kada izjednačimo postignuće sa onim što jesmo. Jedna analiza pokazala je nedvosmislenu vezu između perfekcionizma i mentalnih poremećaja kao što je opsesivno-kompulzivni, ili depresija.
Stoga psihoterapija postaje borba da nađemo način da radimo ono što nam je važno a da nas perfekcionizam ne bičuje; da, rečima Hendriksenove, smenimo „crno ili belo“ razmišljanje realističnijim, da budemo ono što smo pre nego da impresioniramo druge, da se odmorimo, da kažemo sebi: dovoljno je. Da budemo fleksibilni, a ne rigidni.
Kod vrhunskih sportista, međutim, stvari stoje drugačije. Kod njih uvek može i mora bolje; tako se postižu svetski rekordi, i obaraju, na kraju krajeva. Probijanje sopstvenih – i tuđih – granica faktor je uspeha. Gde tu da smestimo perfekcionizam? Na koji način da se borimo sa njim, a da priča ima srećan kraj? Ili uopšte – bilo kakav kraj?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
