Povodom 80 godina od rođenja Fredija Merkjurija, vraćamo se ličnoj priči Vladimira Šagadina o Queenu, ocu i odrastanju. Tekst je prvobitno objavljen u decembru 2025, povodom pola veka albuma „A Night at the Opera“.
Nagli ulasci nekog od roditelja u dječje sobe u ranim 1980-ima bili su većinom potaknuti pitanjem koje je bilo “pasivno-agresivne” pozadine, a ticalo se glasnoće muzike koja se orila s naših gramofona.
“Može li to malo tiše, zabogamiloga!?”, bez kucanja bi majka ili otac otvorili vrata i izrekli tu znamenitu rečenicu koja je bila prvi i jasni pokazatelj tzv. generacijskog jaza. Osim “neprilagođene” glasnoće, u rečenici je bilo sadržano i neizrečeno neslaganje s izborom muzike. Otkako je popularne muzike i svih singlica, ploča, kazeta i CD-ova, taj poredak stvari bio je normalan, i ostao je takav sve do danas.
Danas, kako sam roditelj našao sam se nekoliko puta pred vratima moje djece, sina i kćeri, i svaki put zastao bih pred njihovim vratim suzdržavši se od naglog upada u sobu i iščuđavanja nad bukom i smislom neke njihove nove muzike. Dok god se roditelji i djeca, stariji i mladi, ne razumiju u pogledu glazbenog ukusa, sve je u redu.
Ipak, treba naglasiti da sam prilično imao sreće što se tiče tih muzičko-generacijskih zavrzlama. U mom slučaju, imao sam roditelje, prvenstveno oca, koji se nikad nije žalio na preglasnu muziku koju sam slušao. Razlog tomu je činjenica da je i on sam znao raspaliti neku od svojih omiljenih ploča prilično glasno, pijuckati pivo i uživati, a odavalo ga je “bubnjanje” na vlastitim koljenima. Tri muzička ‘žanra’ je moj pokojni otac obožavao: country, dixieland i orgulje.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
