“Zapisao sam da ću umreti s Jugoslavijom, a eto, za veće jade, nadživljeh je”: Dnevnik Milovana Đilasa (3)

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

Matija Bećković objavio je nedavno knjigu “Moj drug Đido” – sa zapisima i sećanjima na razgovore sa Milovanom Đilasu.  Ovom knjigom se, na neki način, nadovezuje na “Dnevnik Milovana Đilasa – Raspad i rat” (Izdavač Vukotić media), u kojima je najpoznatiji disident od 1989. do 1995. redovno zapisivao detalje razgovora i susreta sa  vodećim intelketulacima doba – opozicionarima tadašnjim i budućim, ponekima i bliskim vlastima – razgovore sa Ljubom Tadićem, Mihizom, utiske i priče koje bi čuo od Dese Trevizan, Mirka Kovača, Slavka Goldštajna, šta su mu govorili ambasadori Francuske, Velike Britanije ili SAD (posebno su zanimljivi razgovori sa Cimermanom i njegovom suprugom), šta bi čuo i šta bi rekao brojnim stranim i domaćim novinarima koji su kod njega dolazili… Ali, glavni likovi njegove priče bili su Matija Bećković i Dobrica Ćosić. A posebno Matija.

Za Dnevnik Milovana Đilasa je verovatno dobro što su se u javnosti pojavili trideset godina pošto su pisani, za nas bi možda, samo možda, bilo bolje da su bili dostupni ranije, iako bi i to ranije – a to su nas ovih trideset godina za nama nučile – zasigurno bi bilo kasno. Da je tada, kada su pisani – od 1989. od kada je ponovo mogla da se čuje njegova reč, na početku stidljivo, izvan najbližeg prijatelja i zainteresovanih sagovornika, pa do pred poslednje dane života1995. godine – bilo (dovoljno) onih koji bi znali da ih pročitaju, verovatno bi i ove tri decenije bile sasvim drugačije. Neizbežnost nesreće koja je zadesila nekadašnju Jugoslaviju, zemlju koju je Milovan Đilas stvarao, samo je jedan od motiva ove nesvakidašnje hronike našeg propadanja.

Nadovezujući se na izvode koje smo objavili iz Bećkovićeve knjige, donosimo vam i feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa.

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

Pokret studenata. Vlast u panici

9. mart 1991.

Sada je 16.45: od podne traju demonstracije. Nisam predviđao da će biti tolikih razmera i toliko uporne. Znao sam da Slobodan Milošević neće popustiti – da će braniti Televiziju. Prema zadnjim vestima ima i mrtvih. Štefica je otišla u izviđanje: skojevska krv joj ne da mira. Javio sam Matiji da ne dolazi… U svakom slučaju, ovaj događaj ne može ostati bez posledica, makar i da ne bude uvedeno opsadno stanje… Demonstracije su organizovale opozicione partije, ali ih u stvari vodi Drašković i njegovi ljudi… Drašković, koji u poslednje vreme istupa kao demokrata kome ne verujem, rekao juče-danas neke dobre reči: umalo nas Milošević nije zakrvio sa Hrvatima – jer šta bi bilo da su Srbi krenuli na Pakrac – srpski omladinci neće ići na Hrvate i Slovence da im nameću boljševizam…

10. mart 1991.

Jučerašnje demonstracije u Beogradu imaće ozbiljnije posledice: oslabljen položaj Miloševića i Srbije u celini. Miloševiću i vojnim vođima ne preostaje drugo nego da osmisle neku novu akciju “spasavanja” Srba i mira… Sve greška za greškom: sve što urade biće greška – kao kad se poredak raspada.

Kaže Desa Pavlović-Trevizan, u euforiji protiv Miloševića – da su Ante Marković i Petar Gračanin bili protiv provociranja afere u Pakracu, ali da nisu mogli da je spreče.

Izgleda mi da je sinoćnje izvođenje vojske i tenkova preuranjeno, panično, mada ne znam kakvo je stvarno stanje i kretanje u masama. Očito, ovi mladići što demonstriraju i ruše sve pred sobom, nisu četnici – mnogo su borbeniji. Premda su se pevale četničke pesme i klicalo za kralja – publika je to šarena i u njoj ima svakojakih, a najviše ogorčenih s razlogom – bilo iz nacionalnih ili socijainih razloga.

Kaže Stojan da je bilo kolebanja među milicionerima: a tek će ih biti među vojnicima, ako dođe do pucnjave – zasad, verujem, da je neće biti.

Javila se sinoć kasno Silvija, sa “kategoričnim” predviđanjima o neprekinutom nastavljanju nereda u Srbiji (nereda će biti, ali ne u kontinuitetu). Kažem joj da će se nešto slično dogoditi i u Zagrebu, kroz nekoliko meseci, što ona kategorički poriče: Ovdje je 90% za vlast…

Gordana Zarubica – vidi se na tv. – drži na pozorišnom balkonu mikrofon Vuku Draškoviću: U redu, Goco, ali mi nisi trebala reći da ti i Mileva niste glasale za draškovićevce. (A Goca me slagala da se ne bih “ljutio”, da zadrže dobre odnose s nama.).

Vuk Drašković uhapšen: greška, Milošević pravi od tog “raspopa” istinskog vođu. Inače se Vuk pokazao borben i – kao uvek – samouvereno neodmeren: već je pretio da će da pravi “vladu nacionalnog spasa”.

Aleksu nismo mogli dobiti na telefonu da malo popričamo o jučerašnjim događajima. Treba da zna, mada se on brzo i tačno orijentiše i iz tamošnjih izvora.

A koliko je zbunjena ovdašnja vlast, najplastičnije se vidi po tome što, sebi u prilog, citiraju onu ludu Šešelja, koji napada Draškovića, jer razjedinjuje Srbe, kad treba da su ujedinjeni protiv “ustaša”, i buni ih protiv legalno izabranih vlasti!…

Dobrica je otišao na Zlatar, na odmor, kako duhovito reče: Da se odmorim od Srba…

Pamet ne pomaže na zlom putu, na bespuću… (Ova misao se ne odnosi na Dobricu nego na današnje jugoslovenske vođe, u prvom redu srpske.).

Posle podne

Mnogo novih pojedinosti o demonstracijama. Tako Klara Mandić, koja me pitala za mišljenje da prenese Ljubu Tadiću (u Igalu), kaže da je mladić ubijen s leđa, a da su se vođi demonstracija, naročito Mihiz, naprosto gušili od suzavca: Stariji ljudi, ipak su to nervni gasovi!

Nego, širom Srbije, SPS organizuje svoje skupove i mitinge – opet još jedna kampanjska podrška – u kojoj se osuđuje opozicija, naročito Drašković, sa zahtevom da se zabrani SPO. Ako bi se to dogodilo, a smatram da neće, to bi bio kraj parlamentarizma u Srbiji. Opet bi došlo do jednopartijskog blaženstva i kulta ličnosti. Nemam simpatija za Draškovićevu “Obnovu”, možda ne bi bilo loše i da je na početku zabranjena – ali tada je srpskom vođstvu bio nužan nacionalni front i kakva-takva demokratija. Ali sad je to masovni pokret, u kome ima raznih ljudi i raznih struja i 50 poslanika – to se lako ne zabranjuje, a bilo bi porazno za sliku Srbije koja je i inače veoma loša, i u Jugi i u svetu: to bi već bila ludost bez metoda…

Popodne Matija, kod mene. Takoreći u dlaku gledamo isto na prilike i nemire. I ja i on gledamo kritički i na Draškovića i na Miloševića. Kad sam mu rekao da se nikad nismo toliko slagali, primetio je: Pa, mi se mnogo slažemo. – A ja: Da, Vi ste se uzdigli iznad dnevnih [?] i stranačkih opredeljenja. – I kad je pitao šta mislim o protestu Uprave UKS povodom hapšenja Draškovića, siožili smo se, bez mnogo reči, da to ne treba da bude strančarsko i verbalno radikalno, jer da je jače ako je dostojanstveno, ozbiljno i odmereno – mada je to teško sprovesti sa stranački opredeljenim i zaljubljenicima u jaku reč.

11. mart 1991.

Jutros vesti: pokret studenata. Vlast u panici: Milošević obećao da primi delegaciju. Mićunović govorio, dosta mlako, studentima koji su prenoćili na Terazijskoj terasi, i obećao im za danas vanredno zasedanje Skupštine. Itd. Autoritet i autoritarnost Sl. Miloševića su potkopani: ako se i održi, neće više biti onako gord i samouveren, niti će njegova politika stalnog podjarivanja i igre na nervima i na nervima biti tako zapaljiva i uspešna. Ne verujem da će lako izmeniti svoje metode, ali će oni biti prozirni, neprivlačni i samoubilački. Revolucija je u toku. Izbori i demokratski ustavi su samo kratkotrajna faza – svuda u Jugi, pa i ovde.