Dok sam gledala kako bezumlje, u punoj opremi za razbijanje demonstracija i ljudskih glava, potiskuje ljude oko kampusa u Novom Sadu, mesta gde svaku liniju na trotoaru znam napamet, videla sam je. Bila je tu: među ljudima koji pomažu jedni drugima, da ustanu ako su pali, da požure, da isperu oči, da se sklone. Nema tog suzavca koji bi je učinio nevidljivom. Bila je odgovor na svu tu bednu silu koja je toliko moćna da mora da se krije iza oklopa i anonimnosti.
Pisati o nežnosti, dok policija po ulicama moje zemlje nasumično i okrutno bije ljude te iste moje zemlje, može da deluje čudno. Ipak, usudiću se da to uradim, baš zato što verujem da je, paradoksalno, ovo vreme kada treba pričati o nežnosti. Tačnije, kada je treba živeti.
Svi osećamo bes, zna se ka kome i čemu je usmeren; zna se, bogami, i da je pravedan. Ali, isto tako, vidim da svi osećamo i nežnost: želju da zaštitimo jedni druge, da pomognemo, olakšamo, sprečimo, lečimo. Baš u ovakvim okolnostima jasno se vidi kako su ove dve sile — bes i nežnost — zapravo komplementarne. Na prvi pogled, deluju kao da su suprotne, poput crnog i belog, ali nije tako.
Ako prema nekome osećamo nežnost, onda ćemo da, kad je taj neko ugrožen, reagujemo besom, u nameri da ga odbranimo ili zaštitimo. I obrnuto: ako smo besni jer je neko ugrožen, kad dođemo do te osobe, reagovaćemo sa nežnošću. Ove reakcije su nam potpuno prirodne, ali, iz nekog razloga, često „zaboravimo” da budemo nežni. Ne zato što smo stvarno zaboravni, već zato što nas, od malih nogu, uče da je nežnost nešto što nas prikazuje kao slabe i „ženskaste” (vratićemo se na ovo, mo’š se kladiš).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
