Za koji dan ću da napunim 38 godina. Ko zna, do momenta izlaska ovog teksta, možda sam ih već napunila. Nebitno je. Bitno je ono što osećam u vezi s tim famoznim godinama, koje su još uvek na litici tridesetih, mada se za tu liticu drže sa bukvalno dva prsta, po jedan za svaku preostalu godinu. A moj trenutni stav po ovom pitanju je – jedva čekam 48! Jedva čekam da pogledam i sagledam i ugledam sebe sa 48, a razlog je sledeći: kad se setim sebe sa 28 i napravim paralelu sa sadašnjom, 38-godišnjom sobom, ne verujem šta vidim. To jest, strašno mi se sviđa to što vidim.
To je osoba koja je puno porasla; koja je primila nekoliko ozbiljnih životnih udaraca, odležala ih i onda se sastavila i nastavila sa životom; osoba koja je promenila tri posla i tri države, koja je naučila toliko mnogo o svetu, sebi i ljudima, toliko da danas svaku godinu doživljava(m) kao još jedan nivo u igrici koji sam prešla, ne samo čitava već i bogatija za dragocene uvide, iskustva, pa i ožiljke. Oni su danas moje epolete.
Onda se setim šta je ono što bi neko, a posebno žena, trebalo da oseća kad dođe u kasne tridesete. Pod „trebalo”, naravno, spada ono što društvo očekuje od nas. Sve te poruke koje nam se konstantno ne samo šalju već i utiskuju u mozak: da moraš da budeš lepa, mladolika, zategnuta; da su bore nedopustive i ceo taj bulšit oko antiejdža.
A niko ti ne kaže – hej, skroz je okej, ti si okej, starenje je normalan deo života, nije patologija, nije bolest; i ne samo da si okej nego si legenda koja stalno uči o sebi i životu, koja se bori, koja opstaje. Ali ne, ženama koje tako razmišljaju ne možeš da čestitaš osmi mart sa popustom na šminku, tako da je jasno šta se sve nalazi iza ove patrijarhalne tiranije: recimo, normalizovana mizoginija (koja je vrlo opasna) i konzumerizam, odnosno kapitalizam (koji je, takođe, vrlo opasan).
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
