Tito: I mi smo vikali – živio kralj!

Deveti deo velikog feljtona na Velikim pričama: Istorija studentskih protesta u Srbiji – nepoznata svedočenja o veku studentskog bunta.

Prethodni nastavak pročitajte OVDE

Svi objavljeni nastavci feljtona dostupni su OVDE.

***

Počelo je tako bezazleno…

Te večeri, 2. juna 1968. u Studentskom gradu nestalo je struje.

Spremao se ispitni rok. Da nije nestalo struje, mnogi studenti ne bi izašli iz svojih soba i ne bi došli ispred zgrade Radničkog univerziteta, gde je tako trivijalnim povodom kao što je proba zabavne revije “Karavan prijateljstva” izbio prvo sukob studenata i brigadira, a potom i serija sukoba sa policijom.

Da nije nestalo struje, da ta priredba nije zbog kiše preseljena u zatvorenu salu i da je studentima dozvoljeno da prisustvuju, možda do sukoba ne bi došlo.

Čudan splet okolnosti doveo je do neizbežnog.

Kao da se samo čekao povod.

I došao je u tim banalnim okolnostima. Ali u slikama koje su ostale iza čuvenog sukoba kod nadvožnjaka — pocepana odeća, razbacane ženske cipele i tašne, krv na asfaltu — nije bilo ničeg banalnog.

Varljivo leto ’68. je tog 2. i 3. juna otpočelo i u Jugoslaviji…

Nešto pre 20 časova izbijaju prve čarke, jer studente ne puštaju u salu. Redari i brigadisti uzimaju letve u ruke da bi odbili studente.

Dolazi policijska patrola sa tri milicionera. Studenti se povlače prema Studentskom gradu i odatle kamenim kockama gađaju brigadiste i miliciju. Oko ponoći dolazi milicija sa šlemovima.

Studenti počinju masovnije da se okupljaju, a u tom trenutku proneo se glas da je jedan student ubijen i tada već oko dve do tri hiljade studenata kreće na miliciju…

Studenti rasteruju miliciju i zauzimaju vatrogasna kola. Odatle se drže govori. Predrag Bogdanović Ci sa vatrogasnih kola poručuje:

“Budimo dostojni naših pariskih kolega. Formulišimo naše zahteve i uručimo ih našim poslanicima u Skupštini. Na Beograd!”

Ideje nove levice koje su kružile Evropom našle su plodno tlo i među beogradskim studentima. Na Novom Beogradu su dobile priliku da se ispolje.

Kod čuvenog podvožnjaka sačekao ih je pakao.

A počelo je ovako. Sasvim bezazleno.

Tog dana Večernje novosti, kao pokrovitelj zabavne revije „Karavan prijateljstva”, zakazale su generalnu probu priredbe koja je trebalo da obiđe Jugoslaviju. Kako piše Ivan Miladinović u knjizi “1968 – poslednji Veliki san”, “cinici danas tvrde da je rivalitet između Večernjih novosti i Ekspres Politike kriv za ‘studentsku revoluciju'”.

Godinama su se, naime, ova dva lista nadmetala u organizovanju basnoslovnih nagradnih igara i glamuroznih manifestacija.

“Tada su se takmičili u tome ko će organizovati raskošniju i atraktivniju zabavljačku paradu. Tako su Večernje novosti smislile pandan „Pesmi leta” i za tu priliku, da bi sve bilo na svetskom nivou, angažovale čuvenog italijansko-ugoslovenskog šou majstora Antona Martija. Ali, „predstava” koja je usledila dobila je pre hičkokovski nego martijevski tok.”

Zvanično se tvrdilo da je proba predstave prebačena u salu Radničkog univerziteta Novi Beograd zbog opasnosti od kiše. Međutim, niko o tome nije obavestio studente. A onda je još i nestalo struje.

„Taj nestanak struje je veoma značajna činjenica”, sećao se Đorđije Uskoković, glavni urednik radio stanice „Studentski grad”. “Bio

je juni, strašna zapara, vladala je predispitna groznica. Mnogi studenti kojima ni na kraj pameti nije bilo da te večeri odlože knjige i izađu iz vojih soba, obreli su se ispred zgrade Radničkog univerziteta. A u sali je bilo samo četiri stotine mesta”.

“Druže Tito…”

Povorka je krenula ka Podvožnjaku. Dogovoreno je da se ide dostojanstveno, da redari obezbeđuju kolonu, da ne dozvole eventualnim izgrednicima sa strane da se ubacuju.

Napred je bila Titova slika, partijska i državna zastava.

Pevana je Himna i „Druže Tito, mi ti se kunemo…”