Zašto su kosovski Albanci navijali za Miloševića (protiv Milana Panića)

Milan Panić preminuo je 24. septembra 2026. u Pasadeni, u 97. godini života. Njegov pokušaj da 1992. promeni pravac kojim je išla Srbija danas se ponovo preispituje. Kako je taj pokušaj izgledao iznutra? Tibor Varadi bio je ministar pravde u Panićevoj vladi. U razgovoru s Veljkom Miladinovićem svedočio je o premijeru kome je, kako mu je tada rekao, zapala „vlada bez vlasti“; o susretu s Fehmijem Aganijem uoči izbora protiv Slobodana Miloševića; i o pregovorima u kojima ni premijer ni njegov ministar nisu imali stvarnu kontrolu nad zarobljenicima o čijoj se razmeni razgovaralo.

Ovo je drugi deo feljtona, Velika priča Tibora Varadija, svedočanstvo o 20. veku iz ugla jednog od naših najpoznatijih pravnika. Svi nastavci  OVDE.

***

Kako se sve promenilo

Dolaskom Miloševića… Kada glavni oslonac postane nacionalizam, to je uvek kobno za manjine. Kao što je i hrvatski nacionalizam bio koban za srpsku manjinu u Hrvatskoj. Ovde je manje brutalno, ali Miloševićev nacionalizam je smanjio prostor života svih manjina i došlo je i do pojave mađarskog nacionalizma. I ranije smo bili za to da se zadrže mađarske škole, da se sačuva jezik, o tome se govorilo – tome sam i lično sklon i smatram to važnim – ali nacionalizam sam ranije zaista retko sretao. Dolaskom Slobe to se promenilo.

Na Kosovu je sve to verovatno bilo još grublje. Imao sam poznanike Albance i znao sam da postoje Albanci koji vide budućnost u Jugoslaviji, ali nakon grubog ukidanja autonomije, mislim da je Milošević ujedinio Albance na strani secesije.

U Vojvodini nije bilo tako grubo.

Primetio sam da je jedna od stvari koje su se potpuno izgubile u to vreme bila sumnja.

Ovde na obali Dunava, na Štrandu, početkom devedesetih našli su leš. Bio je to muškarac, očigledno ubijen pre nego što je pao u vodu. U Petrovaradinu je tada još bilo dosta pripadnika hrvatske manjine i sreo sam baš tih dana jednog poznanika Hrvata koji mi je rekao: „Vidi šta nam ti Srbi rade, samo zato što je Hrvat trebalo je da bude ubijen.“ Pitao sam ga da li je siguran da je taj čovek Hrvat i rekao mi je: „Pa naravno.“ Potom sam sreo jednog Srbina koji kaže: „Eto šta nam ustaše rade…“ Pitao sam ga da li zna šta je taj čovek po nacionalnosti. Bio je siguran da je Srbin.

Moguće, da sam sreo jednog Mađara, rekao bi da je ubijeni čovek Mađar. Kasnije sam pitao jednog kolegu koji je radio na patologiji i koji je radio obdukciju tog nesretnika, da li se išta zna o identitetu i rekao mi je da se zna samo da je „muškarac između 30 i 40 godina i ništa više“. Ali taj Hrvat iz Petrovaradina i taj Srbin iz Novog Sada, kao što bi mislio i Mađar da sam ga sreo, nisu imali apsolutno ni senku sumnje.

To je bilo karakteristično za to vreme. Sumnja je nešto što može da zaustavi čoveka na nizbrdici ka ludilu. A kad nema sumnje, onda se klizi na toj nizbrdici. Video sam više puta čvrsto uverenje bez ikakvog oslonca na činjenicama, i to je uhvatilo i neke ljude koje nisam smatrao ekstremistima. Ta zamena sumnje čvrstim uverenjima, to je bilo kobno.

O „jogurt revoluciji“

Video sam kao nešto negativno. Pokrajinska vlast nije bila idealna, ali se istovremeno moralo osetiti da iza toga ne sledi zaokret na nešto bolje. Ne bih da idealizujem tu pokrajinsku vlast, nisam bio njihov pristalica, ali jogurt revolucija nije bila revolucija intelektualaca ili disidenata. To je bila revolucija onih koji su izgubili sumnju.

Kako sam pobedio na izborima

I pre nego što su dozvoljene partije, formirana je polulegalna partija UJDI. Postao sam član UJDI-ja i tu su mi posebno bliski bili Vesna Pešić, Nebojša Popov, Žarko Puhovski… Mi smo nekako sanjali da će tako izgledati nova vlast. Intelektualci disidenti su za vreme preokreta dobili značajnu ulogu u Poljskoj, Čehoslovačkoj ili Mađarskoj – a te zemlje su bile mnogo iza Jugoslavije, jer u Titovoj Jugoslaviji zaista jeste bila humanija vrsta komunizma. Nije bilo idealno – to smo mi u „Simpozionu“ procesima lično osetili – ali smo bili otvoreniji, imali smo kontakte sa Zapadom. I pošto su u drugim zemljama intelektualci dobijali ulogu u promenama posle komunizma, osetili smo šansu.

Međutim, ovde je došao tvrđi talas nacionalizma. Učestvovao sam na prvim izborima za Skupštinu Srbije. I Vesna Pešić i Nebojša Popov – ne mogu da kažem da su se nadali da ćemo biti pobednička strana, ali su se nadali lepom prisustvu u parlamentu. Ispostavilo se da sam ja bio jedini izabrani član UJDI-ja. Bili su to oni izbori po većinskom sistemu.

Nisam pobedio zato što je UJDI imao dobar kontakt sa narodom, nego zato što sam bio kandidat u Zrenjaninu gde sam imao poznato ime. Zbog porodičnog imena i zato što su me ljudi poznavali ja sam dobijao glasove. Ja jesam verovao u ono što je UJDI nudio i zaista jesam pokušavao da to prenesem, ali nije u tome bila suština.

Talas nacionalizma je preduhitrio revoluciju intelektualaca.

A kako ministar u Panićevoj vladi

To što sam bio član parlamenta mene je učinilo pomalo politički poznatim. Koraks je, sećam se, imao jednu simpatičnu karikaturu o meni u srpskom parlamentu. Kada je došao Panić, tražio je savete od mnogih ljudi. Od mene nije, nismo se poznavali. Ali u jednom trenutku je saznao da imam doktorat sa Harvarda i pošto je pokušao da stvori ekspertsku vladu, pozvao je i mene.

Kad smo razgovarali, meni je i to bilo neobično, posle treće rečenice prešao je na engleski. Dok je bio ovde, znatno mu se poboljšao srpski, ali na početku je imao teškoća, tako da smo razgovarali na engleskom. Ja sam mu rekao da će njegova vlada biti vlada bez vlasti i da bi sve to što on planira imalo smisla ako bi bili održani prevremeni izbori, pa da umesto formalne vlade postanemo prava vlada. On mi je rekao da je to već dogovoreno. I zaista su bili izbori u decembru 1992. godine – na kojima smo izgubili.

Panić je zbog te harvardovske veze imao dosta poverenja u mene. I pred izbore me je zamolio da radim na mobilizaciji manjina. E sad, reći Mađarima da je bolji Panić nego Milošević, to je bilo kucanje na otvorena vrata. Slično je i sa vojvođanskim Slovacima, Rumunima, Rusinima… Pravo pitanje bilo je razgovarati sa Albancima. Kontaktirao sam s Ibrahimom Rugovom, ali mi je rečeno da on neće da govori na srpskom. Pošto sam pitao kako ćemo onda da komuniciramo, rečeno mi je da može na francuskom. Razgovarali smo na francuskom, ali je on onda rekao da neće da dođe da se sretnemo, nego da će da dođe Fehmi Agani