Dnevnik Milovana Đilasa: Sve je odmah bilo jasno…

Svi nastavci feljtona biće dostupni OVDE.

***

Matija Bećković objavio je nedavno knjigu “Moj drug Đido” – sa zapisima i sećanjima na razgovore sa Milovanom Đilasu.  Ovom knjigom se, na neki način, nadovezuje na “Dnevnik Milovana Đilasa – Raspad i rat” (Izdavač Vukotić media), u kojima je najpoznatiji disident od 1989. do 1995. redovno zapisivao detalje razgovora i susreta sa  vodećim intelketulacima doba – opozicionarima tadašnjim i budućim, ponekima i bliskim vlastima – razgovore sa Ljubom Tadićem, Mihizom, utiske i priče koje bi čuo od Dese Trevizan, Mirka Kovača, Slavka Goldštajna, šta su mu govorili ambasadori Francuske, Velike Britanije ili SAD (posebno su zanimljivi razgovori sa Cimermanom i njegovom suprugom), šta bi čuo i šta bi rekao brojnim stranim i domaćim novinarima koji su kod njega dolazili… Ali, glavni likovi njegove priče bili su Matija Bećković i Dobrica Ćosić. A posebno Matija.

Za Dnevnik Milovana Đilasa je verovatno dobro što su se u javnosti pojavili trideset godina pošto su pisani, za nas bi možda, samo možda, bilo bolje da su bili dostupni ranije, iako bi i to ranije – a to su nas ovih trideset godina za nama nučile – zasigurno bi bilo kasno. Da je tada, kada su pisani – od 1989. od kada je ponovo mogla da se čuje njegova reč, na početku stidljivo, izvan najbližeg prijatelja i zainteresovanih sagovornika, pa do pred poslednje dane života1995. godine – bilo (dovoljno) onih koji bi znali da ih pročitaju, verovatno bi i ove tri decenije bile sasvim drugačije. Neizbežnost nesreće koja je zadesila nekadašnju Jugoslaviju, zemlju koju je Milovan Đilas stvarao, samo je jedan od motiva ove nesvakidašnje hronike našeg propadanja.

Nadovezujući se na izvode koje smo objavili iz Bećkovićeve knjige, donosimo vam i feljton zasnovan na dnevničkim zapisima Milovana Đilasa.

1989.

1. januar 1989., 8.15h

Kao i obično, Štefica i ja – Mica je u Slavoniji, pa nema ko da nas tera na novogodišnju večeru – sedeli smo do ponoći, javili se Matiji, čuli Zarubice i – isključili telefon.

Ipak sam, prekonoć, rešio da ponešto zapisujem – davna sugestija Matijina.

Aleksa je na skijanju u Pensilvaniji – morao sam da potražim gde je to na mapi: ima li Amerikanca koji zna gde su i koje su sve te njihove države? No važno je da je Aleksa dobro i da mu je krenulo.

Moj “Njegoš” se prodaje ima 7-8 dana: jedva je prošao – kažu Kalezić i Nenezić – cenzuru: Matija: Njegoš ili Vi? – Prema Kal. i Nen. odobrenje je traženo sve do vrha, tj. od Sl. Miloševića.

A kad smo već kod te ličnosti… Matija se oduševljava njime – po mom sudu previše. Kaže: Niko nije govorio tako, glavno je da su Srbi počeli da govore istinu… – Meni je bliži Žika Pavlović, premda preveć ogorčen na Srbe kao narod: Niti što znaju, niti su za drugo nego za diktaturu – uživaju prosto u tome… – Dobrica je oprezniji, ali i on podržava Miloševića: slabost i nesreća srpskih demokrata je u tome što kadgod moraju da biraju između demokratije i nacije (kako je oni shvataju), odlučuju se za naciju (ustvari za nacionalizam).

Meni sva ova sadašnja srpska politika izgleda površna i bezizgledna. I dvolična, nejasna: javno za Jugoslaviju, kroz politiku za separatizam i nacionalizam. Bez podrške igde, sem kod Srba koji su – s razlogom uvređeni i poniženi – uspomamljeni i opijeni “novim” vođom kao spasiteljem. Milošević je spojio interese (strahove) partijske birokratije i nacionalizam: za njega su svi: napolju i četnici i ljotićevci, ovde slični njima i, dakako, deidologizovani – a još vlastoljubivi komunisti. Ta Miloševićeva sinteza nije bez originalnosti kao ostvarenje lične vlasti, ali, po mom sudu, vodi Srbe u nove poraze i bezizlaznosti. Stojan i ja se slažemo u pogledima, uz nijanse. I Aleksa, razume se… Kažem Žiki Pavloviću, kad sam ga posetio uoči n.g.: Zanima me kako će posle pet-deset godina neko pisati: Oni su nesreću svog naroda – kao i mi komunisti ratne prilike – iskreno doživeli i iskoristili za učvršćenje svoje vlasti. – A Žika: To isto sam ovih dana zapisao u svom dnevniku.

Mi više nismo izolovani. Obraćaju mi se i intervjuišu i domaći novinari, iako ovde, u Brgu ne mogu još ništa da objave. U dobrim sam odnosima s Inićem, Tadićem, Čavoškim, Zagom Golubović, mada se retko viđamo. Ispade na to da su bivši levičari najdosledniji demokrati. Inače, razlike s Matijom i Dobricom (uvek su postojale) pre su učvrstile nego poremetile naše odnose. Posebno s Matijom: on i ja smo kao vođe dvaju plemena, dugo zakrvljenih, koji uspostavljaju mir i umire kumstvima, ženidbama i zajedničkim pasištima.

Pišem nešto kao pripovetku (“Umir i umiranje”): presporo, mada sam je osmislio.

Inače neću svakodnevno opisivati ovde trivijalnosti i beznačajnosti. Nego – po inspiraciji i kad mi se učini nešto važnim.

8. januar 1989.

Sinoć se javio Aleksa: razgovor oko njegove knjige (recenzenti, eventualno izdavanje u Nemačkoj – već sam o prvom sinoć razgovarao s Čavoškim, koji se prima recenzije, i jutros s Pejovićem da vidi kod mog i drugih izdavača). No najvažnije je da je Aleksa dobro – a što mu se žuri – to je prirodno i izlazi iz njegove prirode da svršava posao koji mu predstoji.

Prekjuče u “Startu” moj intervju i intervju princa Karađorđevića. Dobro smišljeno, doista i zez Beogradu: vi se kanite i ne usuđujete, a mi idemo napred čak i s naj-tabu temama. U intervjuu jedino loše što se u uvodu govori: “njegovo (tj. moje) izdajništvo”. Zar i posle 35 godina u ozbiljnom tekstu još uvijek “izdajništvo”! Šta, koga sam ja izdao? Diktaturu i diktatora. Ja sam se bio zakleo ideji, idealu komunizma i nikome drugo.

Juče (subota, ja i Matija se godinama viđamo subotom), u šetnji s Matijom po Terazijama i Pionirskom parku (poslije sedeljke kod mene).

Razgovor o Srbiji i Srbima. Matijina teza (za forum o srbofobiji u društvu književnika): Srbi su svojim ratovima i bunama uvukli druge narode u svoju istorijsku sudbinu, zato ih ovi ne shvataju i mrze. To nije netačno – ne sasvim. Ja se, kao uvek, suprotstavljam, bolje reći: razlikujem: I drugi imaju svoje istorije, osobenosti, svoje slavne ljude i događaje. Naročito je neprihvatljiva za druge priča o tome da su ih Srbi oslobodili, jer mada su Srbi dali najviše žrtava i bili najglavniji – i drugi su se borili za ujedinjenje, a Austro-Ugarska je propala zbog poraza s drugim velikim silama i nac. pokretima, a ne samo sa Srbijom. – Matija: Srbi dosad o sebi nisu govorili istinu – čak su glavni u propagiranju laži i o samima sebi… – Ja: Slutim, smatram da sadašnja srpska politika vodi Srbe u katastrofu – u gubitak 2,5 miliona Srba (izvan Srbije), kao i gubitak Kosova (što mi izgleda strašno u prvom redu zbog jačanja albanskog ekspanzionizma). – Itd. Uz Matijinu humorno-poetsku bujicu. Najzad, na rastanku, Matija: Ja nisam političar! – Ja: Ali ste ispolitizirani. – M: Otrovan. – Ja: Ni ja nisam političar. – M: Vi jeste, Vi ste drugo – bili ste i ostali u politici. – (Smatram da je moj način – racionalan, činjenični – političniji od njegovog, njegovih briljantnih i nesputanih, maštovitih domišljanja). Rastali smo se, kao uvek, veoma srdačno.

U SSSRu ruski pisci protiv Gorbačova: teškoće Gorbačovu tek predstoje. Vreme mu je, ipak, naklonjeno. Ono što je kod njega – kao i većine reformatora i “reformatora” slabo: događaji idu ispred njih i iznenađuju ih. Odsustvo teoretskog poimanja. Igra ulogu – kao i kod nas – “demon” vlasti: da bi se svoja vlast održala, previđaju se objektivni tokovi. Prakticizam, pragmatizam, bez kojih nema politike, ako ostane samo to – proguta ga istorija, tj. krupni, objektivni (istorijski) tokovi.

15. januar 1989.

Juče kod mene, posle podne, Dobrica, Lj. Tadić. Pridružio nam se i C. G. Ströhm, iz “Die Welta”.

Uglavnom priča o C. Gori. Tadić je bio tamo: nove, radoznale, ideološki neopterećene generacije, potpuno jedinstvo protiv vlasti, dosta rašireno raspoloženje za Miloševića. Dobrica prenosi utiske Milorada Vučelića, inteligentnog političkog esejiste, koje se podudaraju s Tadićem: homogenizacija, kakvu C. Gora navikla na podele (partizani-četnici, bjelaši-zelenaši, titoisti-inforbiroovci) nije nikada imala.

U toku razgovora: ja primećujem da su događaji slični u C. G. mogući i u BH, pa čak i u Hrvatskoj, ali ne na miloševićevskoj, nego hrvatskoj osnovi. Dobrica – primećuje da su mogući na prvoj “miloševićevskoj”. Ja smatram da Hrvati, pa ni bos. muslimani, neće primiti nikakvog srpskog vođu i da bi prodor srpskog “komunističkog” nacionalizma u BH i Hrvatsku izazvao međunacionalne i verske sukobe. Možda Dobrica i Milošević i nisu protiv toga. Tu počinju i svršavaju razlike između Dobrice i mene: ja sam pre svega za demokratiju i Jugoslaviju, a on za Srbiju (veliku) i demokratiju.

6. februar 1989.

Juče na pomenu (Jovanu) Baroviću, na groblju, bio je i Slavko Goldštajn. On kaže da ta demokr. inicijativa u Zgrbu nema mnogo podrške. A Čičak – da je to režimska smicalica. Kažem Slavku da zanemarivanje, podređivanje Srba u Hrvatskoj, kao i u BiH, može izazvati kod njih pokret, povezan sa Srbijom, i tim stvoriti teškoće u Hrvatskoj. On kaže: Ni govora! Srbi su tamo posvemu zadovoljni. – Možda izgleda da je tako, ali tako ne mora da ostane: narodi su naši u previranju, u homogenizovanju… Desa Pavlović (Trevizan) koja je išla sa mnom na pomen, ogorčena je stanjem u Srbiji – nekad je bila nacionalista. I to do te mere, da se u njoj – već stari – probudilo sve ono loše što je upamtila o predratnoj vladavini Srbijanaca: nadmenost, primitivnost, podmitljivost – generalice koje primaju bakšiše i sl. Kaže da sve to više ne može da podnosi i da bi se najradije selila. Na kraju: Pada mi na pamet da sve zavisi od toga kakav je koji narod: Srbi su za komunizam. – Mada nemam ni takvo mišljenje, ni takve emocije, u Srbiji izbijaju i jačaju, doista, one jednoumne, megalomanske crte, koje vuku koren – kao i sve neslobodno – iz velikih borbi za slobodu i veličanstvenih samoubilačkih ratnih i revolucionarnih podviga.

Stojan bio u C. Gori: Situacija je tamo haotična. Neko levo miloševićevsko srbovanje, ali uz druge struje. Beda se veoma oseća i iskazuje kao nacionalno nezadovoljstvo! Kao i ovde…

8. februar 1989.

Na sastanku gradskog komiteta Beograda, o ideološkom radu – krajnje konfuzno i autoritarno Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića. Ni drugi nisu bolji, sem utoliko što im je partijsko-birokratski-autoritarizam i monolitizam jasniji… Kadgod čitam ili slušam “preučena”, konfuzna izlaganja, prvo pomislim da sam star i ishlapeo, pa ne razumem “savremeno” mišljenje i nove generacije: iskustvo me uverilo da nisam u pitanju ja, nego pisci i govornici… Javio se Stojan, da proćakulamo pomenuta istupanja: Mrak! Užasan mrak! Valjda će sad beogradski liberali – šta još čekaju? – videti o čemu se radi. – Složio sam se u oceni i dodao: Teši me da je sve to užasno konfuzno i niskog nivoa…

27. februar 1989.

Juče popodne kod Matije:

Matija uzbuđen, u zanosu zbog događaja na Kosovu. Na moju ocenu da je Slobodanov govor (prvi) bio slab, Matija, nasuprot izražava oduševljenje: Govorio je na svojoj zemlji – to im je jasno stavio do znanja. – To nije netačno, ali slabost je u tome što već odavno nije samo srpska zemlja, makar što je pod srpskom državom. Jer deluje i etnički princip, u naše vreme bitan, dočim Matija priznaje samo istorijsko pravo, koje zadovoljava njegove ideološko – emocionalne impulse. No tu je najvažnije i najzanimljivije – zbog toga ovo i pišem – da ta Matijina “nacionalna” uzbuđenja gube racionalnu osnovu i da su, kao takva, ustvari predigra i sastavina njegovih poetskih ispiracija. Razgovarali smo i o jeziku. Ja sam se složio da jezik stvara – duhovno, u prvom redu – čoveka, ali i da čovek stvara jezik. Jezik nije samo sredstvo komuniciranja i izražavanja, nego je i sa svoje strane kreativna snaga. Matija ne pobija to, ali pridaje veći značaj, nego ja, autonomnosti, autonomnom tvoraštvu jezika. Spomenuo je mit o Vavilonskoj kuli, kao dubok: Bog je odredio ljudima da se zauvek razlikuju time što će imati različite jezike. – Ja sam primetio: Kad je Bog video da će doseći njegovu moć… – Matija je inače ogorčen na Hrvate i Slovence što daju podršku rudarima u oknu u Trepči. Razume se da je taj “humanizam” deo političke igre: razlike između mene i Matije su u tome što ja tu slovenačko-srpsku igru u datim uslovima smatram normalnom u politici, pogotovu ako se ima u vidu da srpsko vođstvo vodi kampanju protiv pluralizma u načelu i u Sloveniji, pa Slovencima odgovara da pokažu svoje “humano evropejstvo” nasuprot “srpskom balkanskom” diktatorskom nehumanizmu.

Ja inače smatram da su Šiptari već osvojili jednu poziciju, jednu stepenicu, protiv Miloševićevih “ideja” da u “svojoj državi” postavlja partijska vođstva: već se prihvata da se o ostavci Morine može raspravljati u forumima (Šuvarova linija). Miloševića Šiptari tuku njegovim sredstvima: narod preko mitinga može da smenjuje nepoželjna vođstva.

Na tv., kod Matije, u 19.30, Momir Bulatović s neodređenom lukavošću, ili bezidejnošću i besperspektivnošću, objašnjava izbore za partijski kongres u C. Gori: demokratizam se sastoji u tome što su opštinski komiteti – u koje nije siguran kao u ostatke starog birokratizma – isključeni iz izbora i izborno pravo preneto na osnovne organizacije! Zaista “genijalna” dosetka! I to “demokratska”! Stari đuranovićevsko-žarkovićevski birokrati su bar znali, dok su mogli, da drže vlast, ovi novi ne znaju ni to! Istina, pojavi se poneki zračak pravne države, tj. zahteva za pravnom državom, i u Crnoj Gori, ali praćen mafijaškim pojavama (premlaćivanje novinara Brkića od strane udbovskog funkcionera i razularenih mladića – verovatno iznajmljenih od neke struje u policiji ili nekih “idealista” “ujedinjenja” sa Srbijom… Istorija se ponavlja, svakiput kao grotesknija tragedija.