Nuklearni klub dobija nove članove

Tekst Rosa Andersona iz magazina The Atlantic

***

Keiko Ogura imala je samo osam godina kada su atomi u bombi bačenoj na Hirošimu počeli da se cepaju. Kada smo se sreli u januaru, na oko 90 metara od mesta eksplozije, Ogura je imala 87 godina. Visoka je oko 150 centimetara u štiklama.

Ogura se i dalje seća tog užasnog jutra u avgustu, pre 80 godina. Njen stariji brat, koji je kasnije umro od raka izazvanog zračenjem, bio je na brdu severno od grada kada je „Enola Gay“ krenula da pada. Ona se igrala na putu blizu svoje kuće.

Seća se intenziteta belog bleska bombe, „đavolskog svetla“, kako ga je jedan od preživelih nazvao. Udarna sila koja je usledila imala je snagu tajfuna. Bacila ju je na zemlju i izgubila je svest – koliko dugo, ni danas ne zna.

Kao i mnogi koji su osetili razornu silu bombe tog dana, Ogura je pretpostavila da je bomba bačena pravo na nju. U stvarnosti, nalazila se skoro 2,5 kilometra od centra eksplozije. Desetine hiljada ljudi bile su bliže. Ogromni talasi toplote i infracrvenog zračenja koji su se širili na sve strane ubili su na licu mesta stotine Ogurinih školskih drugova. Više od 20.000 dece poginulo je od te bombe.

Ogura mi je ispričala da su nakon početnog udara požari satima besneli gradom. Kada se probudila na putu, dim iznad nje bio je toliko gust da je pomislila da je pala noć.

Teturajući vratila se do kuće i zatekla je napola uništenu. Porodični bunar Ogurine porodice i dalje je postojao, pa je počela da deli čaše vode. Dvoje ljudi umrlo je dok su pili, tu pred njenim očima. Počela je da pada crna kiša. Svaka kapljica bila je prožeta radijacijom. Formirala je tamnosive mrlje na njenoj koži.

Više od 60.000 građevina bilo je uništeno. Jedna od retkih koje su ostale uspravne bila je kamena kuća sa kupolom. Ona i danas stoji, nedaleko od mesta gde smo se Ogura i ja sreli. Vlasti su ojačale konstrukciju, u pokušaju da je sačuvaju. Hodajući oko zgrade, mogao sam da zavirim kroz uništene zidove i uočim gomilu ruševina.