Šta to, u stvari, hoće Kina?

Tekst je iz Le Monde diplomatique na srpskom.

PIŠE Reno Lamber, PREVOD Milan Zarić

***

Postoji uverenje koje definiše dominantne diskurse o Kini: ova zemlja pokušava da obori „međunarodni poredak“ kako bi izgradila novi, prema svojoj slici. Da bi to postigao, Peking navodno pažljivo sprovodi „veliku strategiju“, svoju „mapu puta ka globalnoj moći“, prema rečima politikologa Dejvida B.H. Denona. Član veoma konzervativne Heritage fondacije i arhitekta politike bivšeg predsednika Donalda Trampa prema Kini, Majkl Pilsberi čak smatra da je „tajna strategija“ Pekinga uspostavljena još 1949. godine, kada je proglašena Narodna Republika, i da traje evo skoro jedan vek…

Ova perspektiva zabrinjava još više jer bi navodno bila vođena – ponekad čak i izmišljena – od strane jednog usamljenog autokrate: „Si Đinping, crveni kralj“ (Les Échos, 1. jul 2021), čije „ambicije da preuzme svetsko vođstvo postaju sve jasnije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023). Čovek odlučan da „preoblikuje svet“ (CNN, 10. novembar 2023), posebno zahvaljujući novim putevima svile, „prvom koraku kineske strategije“ (Nikkei Asia, 16. oktobar 2023).

Pokrenut 7. septembra 2013. godine od strane predsednika Sija, ovaj projekat – prvobitno nazvan „Jedan pojas, jedan put“ (OBOR, „One Belt, One Road“) pre nego što je postao „Inicijativa pojas i put“ (BRI, Belt and Road Initiative“), a na francuskom „Novi put svile“ – nekoliko godina je hibernirao pre nego što je 28. marta 2015. godine Peking otkrio svoj plan: „Ojačati regionalnu povezanost i zajedno prigrliti svetliju budućnost“, posebno putem kredita, bez političkih uslovljavanja, namenjenih izgradnji infrastrukture, čiji se iznos sada procenjuje na 1.000 milijardi dolara. Lepa obećanja loše prikrivaju tamnu stranu, smatra think-tank Australijski strateški institut za politiku (ASPI). Projekat navodno ima za cilj da potčini partnere Kine „kroz zamku dužničkog ropstva“ kako bi Pekingu obezbedio „sferu uticaja“. Zapadna kritika nedavno je navela Peking da revidira oznaku BRI, što je dovelo do smanjenja broja projekata koji su zvanično povezani sa ovom inicijativom. U datim okolnostima, nije iznenađenje što je konsenzus u Vašingtonu „toliko neprijateljski prema Kini da vas svaka pružena ruka Pekingu izlaže sumnji u vašu slabost“, kako primećuje jedan urednik Financial Times-a.

Iako prizori velikih političkih svečanosti u Pekingu imaju tendenciju da to potvrde, da li je ova interpretacija Kine kao hipertrofirane centralizovane države, gde se direktive sa vrha nameću svima, zaista utemeljena? Stepen promena u državi od dolaska na vlast Deng Sjaopinga, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, dovodi u sumnju takav zaključak.