Poslednji heroj Divljeg zapada

And I walk these streets, a loaded six–string on my back

I play for keeps ’cause I might not make it back

I’ve been everywhere, still I’m standing tall

I’ve seen a million faces and I’ve rocked them all

Bon Jovi, “Wanted Dead or Alive”, 1986.

Jedna od najčuvenijih – i najomraženijih – rokenrol balada iz osamdesetih godina prošlog veka govori o starim, zadrtim herojima nekadašnjeg Divljeg zapada. Onim nemilosrdnim revolverašima sa zlatnim zubima, koji bi sedeli sami u ćošku i cirkali, pre nego što sednu za sto gde se igra najskuplja partija pokera u čitavom Dodž Sitiju, ili već kakvom Tenesiju.

Ili, ako bude takav neki spori dan, izađu na dvoboj i izbuše čoveka koji ih je popreko pogledao kao da je bure “munšajna”.

Džon Bon Džovi i Riči Sambora, čiji nas prepoznatljivi rif – jedan od mnogih sa albuma “Slippery When Wet” – uvodi u priču o antiherojima koji bi neporaženi odlazili u suton, pričaće kasnije kako im se činilo da je takav život i rokenrol bendova. Ukradi sve što možeš, po svaku cenu, dok si tu, a sutra, sutra je novi dan.

Takav je (bio) i Bil Beličik.

A ovo je uglavnom priča o tome kakav je bio Bil Beličik. I o tome zašto je bilo tako lepo mrzeti ga, zašto je bilo tako lako voleti ga.

I o ponekoj tituli Bila Beličika pride, neka se nađu.