Trauma je verovatno najčešća tema na psihološkim kongresima, društvenim mrežama i u običnim razgovorima danas. Taj termin toliko koristimo a da ga nikada nismo definisali. Kada hoćete da definišete termin, prvo pokušajte da definišete šta je ono što on nije.
Kada se zapitamo šta trauma nije, shvatićemo da odgovora nema. To vam je kao sa ovom novopečenom pojavom da svako ponašanje karakterišemo kao narcisoidno i toksično (iako zaista svedočimo usponu narcisizma); toliko smo pojam narcisoidnosti izraubovali da ćemo uskoro svi dobiti tu dijagnozu. Dijagnoza narcisizma savršeno može da posluži da neko sa sebe spere odgovornost i dehumanizuje te, umesto da prihvati deo odgovornosti za nesposobnost da ti pomogne.
Isto je tako i sa traumom. Glavni argument u korist toga da smo istraumirani je to što su naše disfunkcionalne osobine nastale kao odgovor na disfunkcionalnu porodicu. Glavna poenta cele priče o traumi je: sve što si ti nastalo je kao odgovor na traumu. Problem sa ovim stavom je mnogostruk. Ukoliko je trauma nešto što se dokazuje time što su sve moje osobine posledice muke u detinjstvu, voleo bih da vidim ličnost nekoga ko nije imao traumu. Gde su to nastale njihove osobine?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
