Šta nam je poručio Gabor Mate o našoj traumi

„Sve teške vesti nose sa sobom makar zrno ohrabrenja”, napisa skriveno Gabor Mate u novoj knjizi „Mit o normalnom” i saopšti gorku istinu, na stotinama stranica koje su usledile.

Iako novinarstvo počiva na lošoj vesti, ovo je priča o dobroj. Neka ostane lični utisak je li ipak to dokaz da su ovi redovi nešto drugo do novinarstvo ili da je promena (bar i mikro) moguća.

Gabor Mate je lekar, pisac i govornik, znan širom sveta. Svoju karijeru posvetio je nizu tema, od kojih su se izdvojile zavisnost, stres i razvoj u detinjstvu i trauma. Doktor Mate je spojem naučnih istraživanja, istorije slučajeva i sopstvenih uvida pristupio proučavanju nekih od ključnih tema za razvoj čoveka. Posle 20 godina porodične prakse i iskustva u palijativnom zbrinjavanju, radio je više od decenije u centru Vankuvera na istočnoj strani sa pacijentima koji su se suočavali sa zavisnošću od droga i mentalnim bolestima. Osim što je autor bestselera koje čitaju ljudi širom sveta, u poslednje vreme od mnogih je pominjan i povodom novog dokumentarnog filma “Mudrost traume”.

Pošto i u svom radu Mate naglašava važnost konteksta, bitno je znati i okolnosti u kojima je skrojen on sam. Rođen je u januaru 1944. U maju iste godine počela je deportacija mađarskih Jevreja u Aušvic. Do kraja Holokausta ubijeno je 565.000 mađarskih Jevreja, među kojima su bili i njegovi deka i baka po majci. Imao je približno godinu dana kada je bio ostavljen na pet meseci nepoznatoj osobi na čuvanje. To je bio način na koji je njegova majka pokušala da ga zaštiti. Međutim, ponovni susret sa majkom za njega je značio bol – izbegavao je da je gleda nekoliko dana. Danas tvrdi da je ta trauma „napuštenosti, besa i očaja” imala uticaj na njegov ceo dalji život, pa se ogleda i u njegovom odraslom dobu. Sada dovodi do na primer sličnih svađa kada primeti (ili proceni) pretnju napuštanjem, posebno od svoje žene.

Ko će bolje pričati o traumi od onog ko ju je gledao svojim očima, dok je rana posipana solju? Ljudi obično ne bi da gvirnu u taj mrak, sami krsteći svoje dubine tako. Šta onda rade? Ništa, žive, samo ono sa čim žive svako drugačije zove. To je ona istina gorko-kiselo-presoljenog ukusa koju Mate nije pokušao da pošećeri niti jednom rečenicom. A bilo je prilike, bilo je stranica. Čitanjem knjige “Mit o normalnom” shvati se da je to možda pravi način, jer sve drugo bilo bi – normalno. A ovo je ipak razotkrivanje mitova.