Pola svog života, bez preterivanja, provela sam čekajući nešto. Da smršam, da mi poraste kosa, da mi izađe knjiga, da dođe leto. I onda se to nešto desi i bude super. Pet minuta, bude super pet jebenih minuta, a onda se šestog život vrati u normalu. U svoju uobičajenu ravnu liniju, jer mu je to valjda uvek krajnji cilj: da bude ravna linija.
Nema veze koliko vremena provedeš u tom iščekivanju; po pravilu, kad se konačno desi to nešto, euforija traje mnogo kraće nego slatkoća tog iščekivanja. Desanka Maksimović je to dobro znala i lepo nas upozorila — „sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da” — ali kad smo mi slušali starije i pametnije? Evo da ti kažem: nikad.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
