Bol
Psihologija

Zašto nam je bol i dalje tabu tema?

Svaki taj bol koji nam se prirodno dešava pripada nam i potrebno je da ga proživimo. Baš onda kad pokušavamo da ga otupimo, rizikujemo da ga još više usložnimo i otežamo

Bol Ne postoji nijedna osoba na ovoj planeti koja nekad nije osetila bol, i pritom ne mislim samo na fizički bol / Ilustracija Freepik
nov 27 2023, 05:00

Podeli

Možeš li da se prisetiš sebe sa, recimo, šesnaest godina, kad ti je neko, verovatno iz susednog razreda, slomio srce tako divljački da ti je delovalo da se nikad nećeš oporaviti? Sve te tužne pesme koje su ti curile sa kasetofona pravo u izmrcvarenu dušu, sve te proplakane ili progutane suze. Uverenje da se nikad nećeš oporaviti od te neuzvraćene ljubavi činilo se izvesnije od sile gravitacije. Pa onda svi ti beskrajni razgovori i analiza situacije s drugaricama ili čuveno muško odmahivanje rukom u fazonu: „Ma jebiga, idemo negde u provod.”

Sad ti se ova uspomena čini slatko-gorkom, zar ne? Naravno da je oporavak usledio, naravno da su ti se posle tog srcoloma dešavali i drugi, gori i teži. Ono što im je verovatno zajedničko jeste da nije bilo izvodljivo, kao što nije ni sada, da uzmeš bolovanje da se oporaviš od raskida. Da ideš na grupe podrške koje su, poput trafika ili apoteka, na svakom koraku, tako da možeš da procesiraš svoja osećanja i obradiš gubitak na zdrav način. Da, kad doživiš bilo koju formu gubitka, društvo prema tebi pokaže stvarnu brigu i empatiju, onu koja ide dalje od slobodnih dana kad ti neko umre.

Ali ne. Umesto toga, na svakom koraku nam jesu trafike gde možemo da kupimo alkohol da utrne bol ili apoteke gde možemo da uzmemo lek i tako se, možda s vremenom, survamo u još dublje bolove, ali nema trafike niti apoteke gde možemo dobiti zagrljaj ili razumevanje.

Duboki slomovi niske vidljivosti

Kad god nam se desi neko bolno iskustvo, na prvi pogled deluje da postoje izvesni običaji i rituali koji bi trebalo da nam olakšaju situaciju. Od odlaska u kafanu s društvom pa sve do sahrana i obeležavanja godišnjica, svi ovi rituali i postoje kako bismo imali sa kime da „podelimo” bol (to deljenje bola je takođe jedna od mnogih izmišljotina jer ga je nemoguće podeliti, već samo izneti na svetlost dana, ali to je sad već neka druga tema). Socijalna podrška u takvim situacijama jeste dragocena, to možeš pročitati u svakom priručniku za mentalno zdravlje. Međutim, svi ti rituali najčešće se dešavaju na početku procesa tugovanja, neposredno nakon što se desio događaj koji je ga je okinuo. Šta je sa periodom nakon što se vratimo sa druženja, sahrana ili obeležavanja godišnjica i ostanemo sami sa sobom i svojim gubitkom u, što se kaže, četiri zida?

Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price