Pre nekog vremena shvatila sam da postoji (još) jedan termin – čuj, termin; čitava životna filozofija – od koje se naježim, iznutra i spolja. Od mnogih se stvari ja naježim do nivoa bodljikavog praseta, s tim da nećemo sad svime time da se bavimo; ali ovom o kojoj upravo pišem ćemo da se i te kako bavimo, zato što može da bude vrlo štetna. A taj termin je odricanje. Već sama reč mi okida alarme za uzbunu, jer kad god u nekom tekstu naiđem na tu reč, obično posle nje usledi salva manje ili više spretno zapakovanog kukanja nad životom, isticanja sopstvenog mučeništva ili narcisoidne samopromocije.
Počne najčešće nekakvim rendom, nečim izazvanim hvaljenjem, tipa „ja imam završen fakultet!”, onda ide taj deo o odricanju/mučeništvu, na primer „znate li koliko sam noći probdela nad knjigom i čega sam se sve odrekla!”, a onda obično i ono što je poenta te elegije, poziv na akciju, „nađite mi posao”, „dajte mi pare”, „sažaljevajte me”. Naravno, (donekle) karikiram, ali istina je – moja istina, subjektivna, teško proverljiva u realnosti – da nisam nikada naišla na reč „odricanje”, a da nije donela neku ovakvu konotaciju od koje mi se oči prevrnu u glavi i ostanu tako zauvek.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
