Na zidu haustora zgrade u jednoj od najprometnijih zagrebačkih ulica, nalazio se grafit “Fali pjesnika”. Često bih, kad bih ugledala taj bunt u formi crvenih slova na žutom zidu, pomislila: “Fali nam i buntovnika”. Fali nam ona energija koja kaže „E sad je dosta”, ona koja ustaje i bori se za sebe i čiji adrenalin proizvodi neku društvenu promenu; nabolje ovoga puta, moliću lepo.
Gde je nestao bunt, šta mu se dogodilo? Je li ga kapitalizam sistemski ugušio, trujući nas umno degradirajućim sadržajima, petparačkim samopromocijama i bezumnim konzumerizmom? Je li nam svima postalo bitnije kako će naši pratioci na Instagramu doživeti našu sliku preprženu filterima nego činjenica da nam je (pa sad ovde slobodno ubaci šta god želiš, tipa: zdravstvo, školstvo, pravosuđe, zdrav razum…) propalo? Da li nam je važnije da se na Tviteru svađamo oko toga je li prihvatljivo da žena ima deset kilograma viška / više od dva seksualna partnera / nedostatak želje da ima decu, od toga što živimo distopiju koja se sve manje i jadnije trudi da sakrije svoje pravo lice?
Ovakva razmišljanja ne bude veru u nekakvo bolje sutra, što sad već više zvuči kao jeftini politički pamflet nego kao nekakva moguća društvena stvarnost. Ali ono što me iz takvih misli zagasitih nijansi obično prene jeste pomisao na ovu novu generaciju, poznatu kao generacija Z. Grubo govoreći, to su svi ovi “novi” klinci, rođeni između 1995. i 2010. Duboko – a možda pomalo i očajnički – verujem u to da su oni nosioci stvarnih društvenih promena.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
