Prošle nedelje sam bila u Portugaliji, i iako su istorija, hrana i arhitektura ključne stvari kada se o toj prezanimljivoj zemlji priča, mene je u tom iskustvu naravno pronašla i jedna psihološka tema. Šetajući kraljevskim palatama, glavnom rezidencijom u Lisabonu i letnjom u obližnjoj Sintri, njihovim svilom obloženim i oslikanim odajama, razmišljala sam kako li je proživeti život u tom luksuzu i izobilju, a opet strogo ograničen dužnostima i očekivanjima sa svih strana. Sećam se da mi je to bio glavni utisak i kad sam gledala seriju o britanskoj kraljevskoj porodici (The Crown). I tada sam razmišljala kako je deci koja odrastaju sa roditeljima koji su rođeni za velike stvari, ali i uz roditelje koji nisu rođeni u bogatstvu, već su sami postigli neverovatan uspeh. Kao u popularnoj seriji „Naslednici“ (Succession), gde vidimo da kraljevi i kraljice ne moraju zaista biti naslednici trona već mogu i sami da ga izgrade.
Lisabon mi je pružio priliku da vidim uživo i pravu kraljicu upravo te, self made vrste, Madonnu, a iskustvo sa njenog koncerta je na kraju presudilo kada je u pitanju tema za ovaj tekst, jer se uz nju na sceni pojavilo čak troje od njenih šestoro dece. Jedno je plesalo pred kraljicom pop muzike i jednim od kraljeva mode (Jean Paul Gaultier, ni manje ni više) uz „Vogue“, drugo je sviralo gitaru za „La Isla Bonita“, a treće je sviralo klavir dok mama u crvenom negližeu peva „Bad Girl“. Najavljivala ih je, zahvaljivala im i pevala im svoje pesme. Čak je i ispričala kako je, eto, baš kada je usvojila poslednje dvoje, došla u Lisabon da živi, kako ih je sve gledala tada pitajući se šta život nosi, a nije mogla da zamisli, niti su oni mogli da zamisle, da će za sedam ili osam godina biti na sceni pored nje.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
