Prošle nedelje sam bila u Portugaliji, i iako su istorija, hrana i arhitektura ključne stvari kada se o toj prezanimljivoj zemlji priča, mene je u tom iskustvu naravno pronašla i jedna psihološka tema. Šetajući kraljevskim palatama, glavnom rezidencijom u Lisabonu i letnjom u obližnjoj Sintri, njihovim svilom obloženim i oslikanim odajama, razmišljala sam kako li je proživeti život u tom luksuzu i izobilju, a opet strogo ograničen dužnostima i očekivanjima sa svih strana. Sećam se da mi je to bio glavni utisak i kad sam gledala seriju o britanskoj kraljevskoj porodici (The Crown). I tada sam razmišljala kako je deci koja odrastaju sa roditeljima koji su rođeni za velike stvari, ali i uz roditelje koji nisu rođeni u bogatstvu, već su sami postigli neverovatan uspeh. Kao u popularnoj seriji „Naslednici“ (Succession), gde vidimo da kraljevi i kraljice ne moraju zaista biti naslednici trona već mogu i sami da ga izgrade.
Lisabon mi je pružio priliku da vidim uživo i pravu kraljicu upravo te, self made vrste, Madonnu, a iskustvo sa njenog koncerta je na kraju presudilo kada je u pitanju tema za ovaj tekst, jer se uz nju na sceni pojavilo čak troje od njenih šestoro dece. Jedno je plesalo pred kraljicom pop muzike i jednim od kraljeva mode (Jean Paul Gaultier, ni manje ni više) uz „Vogue“, drugo je sviralo gitaru za „La Isla Bonita“, a treće je sviralo klavir dok mama u crvenom negližeu peva „Bad Girl“. Najavljivala ih je, zahvaljivala im i pevala im svoje pesme. Čak je i ispričala kako je, eto, baš kada je usvojila poslednje dvoje, došla u Lisabon da živi, kako ih je sve gledala tada pitajući se šta život nosi, a nije mogla da zamisli, niti su oni mogli da zamisle, da će za sedam ili osam godina biti na sceni pored nje.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
