Pre nekog vremena sedela sam u društvu četiri osobe približno mojih godina (rane do srednje tridesete) i tema razgovora bila nam je kako su ljudi, generalno, mentalno snažni i otporni – stručni izraz je rezilijentni – i kako nam je do sada uspelo da, kao vrsta, preživimo stvarno svašta. Što bi narod rekao, prilično smo žilavi.
Nešto mi se tu nije uklapalo, pa sam u jednom trenutku pitala: “Je li nekome od vas deda bio alkoholičar?” i podigla ruku, onako kao u školi. Posle ponekog zbunjenog pogleda u mom pravcu, uskoro su se i druge ruke našle u vazduhu. Druga, treća, četvrta, peta. Sve. Pet osoba rođenih krajem osamdesetih i početkom devedesetih, sa pet dedova koji su bili živi tokom Drugog svetskog rata. I koji su svi, bez ijednog izuzetka, postali alkoholičari.
Naravno, nećemo na osnovu ove jednocifrene kafanske statistike donositi smele zaključke o ljudskoj sposobnosti za oporavak od teških situacija i bolnih iskustava. Ono što bi bilo zanimljivo uraditi jeste proveriti sa bakama, dok su još bile žive, kako je takav život izgledao iz njihove perspektive. I decu – generacijski, naše roditelje – pitati kako sve to njima izgleda, šta su imali, a šta im je falilo tokom odrastanja. U emocionalnom, ne materijalnom smislu. Pa onda sebe, kao potomke te dece, pitati šta smo mi poneli sa sobom u život iz sigurno vrlo psihološki živopisnog porodičnog albuma.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
