Upadljivo zgodan i mlad instruktor fitnesa urlao je u svoj naglavni mikrofon: „Izađi iz zone komfora, pomeri svoje granice!”, mašući rukama u svim raspoloživim pravcima. Dok mi se, kao i ostatku grupe na (pre)intenzivnom funkcionalnom treningu znoj slivao sa glave direktno na pod, uz neizbežno proklinjanje dana kad sam se rodila, instruktor je nekoliko puta ponovio ovu mantru koju je sigurno čuo na nekoj edukaciji na temu „Kako motivisati vežbače” od dva dinara. Mislim, sigurno je da edukacija nije toliko koštala, ali je to bila moja procenjena vrednost njegovog motivacionog pokliča. Posle četvrtog poziva da izađemo iz zone komfora, ono u vezi sa čime sam bila jedino motivisana bilo je da ga izbacim kroz prozor. Zatvoren, dabome.
Ova scena desila se pre više od pet godina, a temi zone komfora sam se u međuvremenu puno puta vraćala, sa osećajem da joj svi ti, da prostite, motivacioni govornici, čine veliku nepravdu. Jer činjenica je da živimo u tiraniji pozitivizma i nekakvog pošto-poto ličnog razvoja u kojoj nije dozvoljeno ne biti po ceo dan nasmejan, a kamoli nesrećan, tužan, uplašen. Ne, nikako, moraš biti najbolja verzija sebe (još jedna fraza od koje dobijam osip na nervnoj bazi), inače nisi vredno ljudsko biće.
Paradoksalno, dok nas mentalno napastvuju sa svim tim motivacijama, produktivnostima, „growth mindsetima” i sličnim pojmovima koji se nespretno maskiraju u mentalno zdravlje i brigu o sebi, a zapravo su kapitalističke pizdarije, ljudi i dalje ne znaju mnogo elementarnije stvari. Recimo, šta da radiš sa emocijom ljutnje. Kako izgleda proces tugovanja. Zašto ne možeš i ne treba da isključiš strah „na dugme”. Iz psihološke perspektive, to izgleda kao da osobu koja ne ume da čita i piše primoravate da priprema doktorat. Neće joj pomoći; samo ćete je rastužiti, frustrirati i poniziti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
