Prošlog vikenda moja ćerka je slavila osmi rođendan i plan je bio da se obuče u rokerskom fazonu koji odnedavno prepoznaje kao svoj novi stil. Nisam bila sigurna šta to znači pa sam joj kupila starke i crnu suknju. Starke je prihvatila, suknju odbacila i sama našla šta će da obuče, na odeljenju garderobe za dečake. Ovo nije prvi put da sam primetila da za sebe bira mušku odeću. Avatar koji je predstavlja u jednoj od njoj omiljenih igrica je takođe obučen u muškom stilu. I to što igra igrice je više muška stvar. U moje vreme igrice su igrali samo dečaci.
Ako se držimo one tradicionalne podele “devojčice nose roze, dečaci plavo”, onda je moja ćerka definitivno u problemu, a sa njom i ja jer je očigledno vaspitavam na drugačiji i atipičan način. Njeno ponašanje i moje nekonvencionalne vaspitne metode potencijalno bi mogle da pokrenu niz pitanja – da li je “muškarača”? Da li su ovo rane naznake da je zapravo lezbijka? Zašto vaspitavam svoju ćerku da bude muškarača/lezbijka/drugačija/neuklopljena itd.?
Šta ako je zapravo njena sloboda da obuče šta god poželi normalno, a sve što smo do sada znali o strogim rodnim podelama nenormalno? Kada kažem (ne)normalno, dozvolite mi da (bez velike filozofije) iznesem svoje viđenje normalnosti. Postmodernisti i socijalni konstrukcionisti rekli su da je normalno ono što se mi ljudi dogovorimo da je normalno i da normalno ne postoji samo po sebi sve dok se oko ovog pojma ne uspostavi društveni konsenzus. Ja sam odlučila da im verujem i da moj kriterijum normalnosti bude fleksibilno ponašanje i razmišljanje koje nam pomaže i olakšava život, dok je nenormalno ono što je rigidno, što nam odmaže, otežava i verovatno vodi ka patnji.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
