Od početka ove, za mnoge ljude koje znam, jako teške 2023. godine, iz nedelje u nedelju dobijamo vest o tome da je još jedna žena ubijena. I onda iz nedelje u nedelju ponavljamo ono „nijedna više“.
I onda se opet desi. I opet nas zaprepasti i iznenadi.
Iznenadi nas tačno onako kako nas iznenadi i kada neko s kumovskim i drugim vezama, pijan i/ili bez dozvole usmrti nekoga na prelazu ili kada neko strada od prebijanja, vršnjačkog i svakog drugog nasilja. Iznenadi nas sve to tačno onako kako putare iznenadi sneg u januaru.
Verujem da je to zato što želimo da poverujemo da su te stvari nemoguće i da se stvarno više neće ponoviti. Verujem da nam je lakše da verujemo u to nego da osvestimo da živimo u svetu gde niko od nas (ni žena, ni dete, ni muškarac, ni mlado, ni staro) nije zaštićen. U svetu i okruženju gde ima previše ljudi kojima se to može, bilo zato što su privilegovani i „posebni“ pa im se može, ili zato što naš sistem ništa ne može.
Kad smo kod sistema, ima tu i ona druga stvar, a to je nerazumevanje (ili odbijanje da prihvatimo) da smo i mi deo sistema. Da ga mi gradimo i svojim pristajanjem i nedelanjem takvim i održavamo.
Za nečije ubistvo kriv je ubica. To je nesumnjivo. Neretko ipak postoje podstrekači i konspiratori, saučesnici koji učestvuju u ubistvu ili njegovom sakrivanju, oni koji su podstrekivali i oni koji su bili jataci i pružali utočište. Krivično gledano svi su oni odgovorni. To je jasno i u zakonu dato crno na belo. Pitanje je – šta ćemo sa onima koji imaju tu ulogu, a nemaju baš direktnu vezu sa konkretnim ubistvom? Šta sa onima za koje ne možemo da nađemo materijalne dokaze, jer su, iako umešani, uspeli da speru i krv sa ruku i sopstvenu odgovornost? I šta ćemo ako smo i mi pomalo u tim ulogama?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
