Dok dete 21. veka sluša roditelje, bake i deke koji neumorno na svaku nevaljalost govore “eh, u moje vreme bi…”, ne postoji način da se poistoveti sa nekim našim precima koji su takođe nekada – bili deca. Neko je, tako, bio dete i u 19. veku. I nije se dobro proveo.
Možda bi moglo da se kaže da se suštinski “ništa tu nije promenilo, dete je uvek dete”. Možda. A možda ti neki i promene mišljenje. Ako se pogleda u relativno davnu, ali opet ne predavnu prošlost, 19. vek za savremenog čoveka ima karakter, pa… neshvatljivog.
Bilo je to vreme u kome su roditelji upozoravani na to da čitanje nije dobar hobi za decu i mlade i da posebno obazrivi treba da budu sa beletristikom koja može previše da stimuliše nerazvijen mozak. Ovaj savet je prvenstveno bio usmeren na devojčice, jer se verovalo da bi romani, zabava i opera, mogli prerano da ih uvedu u pubertet. Premda se danas veruje da upravo čitanje stimuliše maštu i razvoj deteta, ono je stvaralac i romantičarskog pogleda na svet. E tu je bio “keč” u odgoju davnih dana. Britanski lekar Edvard J. Tilt je u svom vodiču pisao kako čitanje romantičnih izmišljotina previše stimuliše mlade devojke, te se brinuo da će zbog toga tražiti romantiku u stvarnom životu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
