Rodilo se novo biće. Nije bilo zvona, čulo se nešto nalik uzbuni. To biće, plačem je reklo „zdravo svete” i propustilo da kaže – imajte milosti, od emocija trenutno znam samo za „prija – ne prija”. Biti beba znači osećati najpre opštu uzbuđenost, iz koje se kasnije razvijaju druge emocije. Prvo stiže neprijatno osećanje – uznemirenost, a onda zadovoljstvo. Spektar emocija se s vremenom širi, te se iz početnog neodređenog nezadovoljstva razvijaju i gnev, gađenje, strah, ljubomora, a iz zadovoljstva stižu osećaj naklonosti, radosti i druge.
Dečje emocije se javljaju češće i brže se smenjuju, u odnosu na emocije odraslih. Dete začas može preći iz radosti u suze, iz naklonosti u ljubomoru, objašnjava TA savetnik i psihoterapeut pod supervizijom Ivona Šćepanović.
Kaže da zbog toga odrasli često dečje emocije ne doživljavaju ozbiljno i ne razumeju koliko ih snažno deca osećaju. Ne razumeju to ni sama deca, zato je bitna pomoć odraslih. Ako roditelj ne ume da pomogne detetu da se emocionalno reguliše, to je problem.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
