Većina nas se sa nostalgijom seća raspusta kad nije bilo druge nego da se sami organizujemo i osmislimo duge letnje dane. U zavisnosti od afiniteta i konteksta u koji bi nas smestili, neki su razvijali veštine crtanja, čitanja i pripovedanja, a neki tragali za vršnjacima i aktivnostima u prirodi. I bilo je neprijatnih pauza između dešavanja, ali se roditelji ili bake i deke nisu na to preterano obazirali. Frustrirajući ali zabavan odgovor moje nane, koji pamtim iz perioda kada bih joj se obratila sa rečenicom ”Meni je dosadno” bio je ”Pa ti se onda uhvati za uši i igraj”. Isprobala sam to nedavno na jednoj osmogodišnjakinji i primetila isti efekat. Šok, nezadovoljstvo, ali i instant promišljanje na temu: kako to da uradim, zašto to da uradim i na kraju, pošto je suštinski besmisleno, šta drugo da uradim da bi mi bilo zabavno. Njena mama i ja smo tolerisale, ili bolje reći istrpele, nervozno negodovanje od dvadesetak minuta, a onda se pojavila sa duksericom po motivu dinosaurusa obučenom naopako, tako da joj kapuljača ide preko lica i počelo je odigravanje nečega što mi nismo razumele, ali je njoj svakako neko vreme bilo beskrajno zabavno.
U ovoj maloj vinjeti leži puno odgovora na pitanje zašto je dosada dobra, ali i naznake toga zašto je dobila negativnu konotaciju, odnosno zašto su današnji roditelji preplavljeni brigom da će se njihovoj deci nešto strašno dogoditi ako nisu neprestano stimulisana.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
