Faza kod dece
Psihologija

Da li da se brinem ili je to samo prolazna faza?

Tri pitanja mogu biti od pomoći da prepoznate kada neko ponašanje kod deteta nije faza, ili kada deluje da je faza ali nikako da prođe

Faza kod dece Svakako je lakše kada se čuje „ne brinite, to je odlika razvojne faze”, a ako to nije slučaj, onda svakako znate da ste reagovali na vreme i da ste na pravom mestu / Ilustracija Freepik/VP
maj 12 2024, 05:00

Podeli

Koliko puta ste čuli od prijatelja i rođaka čuvenu rečenicu „Da li se brinem bez razloga, možda je to samo faza”, i verovatno ste bar u polovini slučajeva dobili olakšavajuću potvrdu „Ma da, proći će, ne nerviraj se”. I mi terapeuti, ponekad slušajući razne priče i teškoće kažemo – „Da, to je odlika razvojne faze, to je normalno ponašanje u tom uzrastu”. Na pamet mi pada odmah nekoliko primera. Prvi je onaj kada dete odbija da sluša roditelje i počinje da na sve odgovara „Ne” (uzrast oko 2 godine) a roditelji misle da nisu dobro vaspitali dete i pitaju se šta da rade. Drugi čest primer je strah od mraka i/ili čudovišta (obično počinje u uzrastu oko 3-4 godine) kada dete koje je naučilo da spava samo i koje inače na sva objašnjenja razumno reaguje sada ne uspeva da razume roditelje i rasplaši se posle logičnihrazuveravanja. Treći je gubitak koncentracije i volje za učenjem (uzrast na primer 11-12 godina) a baš je na rasporedu važno takmičenje i roditelji postaju zabrinuti šta će biti sa daljim planovima i uspehom deteta. I tako bih mogla da nastavim da nabrajam. Sva tri navedena primera jesu tipična ponašanja na određenom uzrastu i ne treba da izazivaju zabrinutost i strah kod roditelja. Ali kako da prepoznamo kada nešto više nije faza, i šta ako faza dovodi do takvog disbalansa da se cela porodica obrnula naglavačke, i šta ako faza traje predugo, odnosno „koliko li traju te faze”?

Od rođenja pa kroz ceo život čovek prolazi kroz razne razvojne faze. Menjamo se i fizički i mentalno i stalno postoji potreba za prilagođavanjem izazovima novog razvojnog doba i promenama unutar nas. I nama, odraslim ljudima, potrebno je vreme da prihvatimo da naše telo možda ne može da trči toliko brzo kao kada smo imali 15 godina ili da kada ostanemo do jutra u klubu sutradan se budimo teže nego ranije, a da ne pričamo o moći upamćivanja i brzini logičkih operacija u kojima smo bili dosta uspešniji u svojim dvadesetim nego sada. A zamislite kako je tek deci da se naviknu na razne promene koje im se dešavaju i sa telom, i sa emocijama, i mentalno, a oni se ne osećaju još spremni za prelazak na sledeći nivo. Mada možda nam se sa ove tačke čini da je lakše navići se na progresivne nego regresivne promene, ali tada, kada smo dete i imamo dečju perspektivu, mi samo osećamo da dolazi bura a nismo spremni.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.

Velike price