U dvorištu rodne kuće Aleksandra Rankovića u Draževcu nema ruža. Još dok je bio u snazi i političkoj moći, Leka je skromnu kuću sa odžaklijom u srcu objekta renovirao i u dvorištu posadio borove, čija današnja visina svedoči o prolaznosti. Bila je tu i mala bašta, nekoliko leja i pažljivo uređen ružičnjak.

Prošlo je 40 godina od njegove smrti i više od pola veka od kada su njegova snaga i politička moć sasečene u korenu, iako je bio deblji od korena borova koji u dvorištu rodne kuće i dalje rastu, nabubreli pod sprženom travom. Ostalo je da se prepričava, da se tumači, da se u kafanama prekidaju pesme kada on uđe, ostali su znatiželjni pogledi prolaznika koji su gledajući u Rankovića u prolazu prepoznavali surovost kletve – imati pa nemati.

Jednog je dana, posle jedne takve, porodične šetnje, po povratku kući, zaintrigirana pogledima i interesovanjem prolaznika, Rankovićeva unuka pitala: “Šta je to Dekoli radio pre nego što je sadio cveće?”