Umesto In memoriama, crtice zabeležene tokom razgovora sa Josipom Manolićem, u najvećem intervjuu za srpske medije, a koji mogu ostati kao istorijski izvor za neke događaje koji su obeležili jugoslovenski 20. vek
***
Teško je hodao, iako je imao “samo” 97 godina.
Želeo je da se fotografiše uspravno, pored automobila, oldtajmera, u dvorištu zgrade na Tuškancu. U Gornjem gradu, elitnom delu Zagreba. Pogledom se sa te kote mogla potražiti i kuća u kojoj je živeo Franjo Tuđman. Ali, tog dana Tuđman nije bio u centru pažnje. Josiš Joža Manolić, ponekad u Tuđmanovoj senci, sada se ponosno slikao za intervju, prvi koji je dao nekom mediju iz Srbije od raspada bivđe države koju je (i ne samo nju), kako je voleo da kaže, gradio i rušio.
U pratnji ćerke koja ga je brižno pratila, jer je imao, kako smo rekli, “samo” 97. godine, na prvi znak klecajućih kolena dodala bi mu štap, starački, penzionerski, njemu sasvim odgovarajući. Ali, na prvi glas koji je došao sa ulice, nedvosmisleni znak da bi neko uskoro, takoreći za koji sekund, mogao da prođe i baci pogled prema dvorištu, i vidi tu njega – nekadašnjeg partizana, komunističkog oficira i funkcionera, disidenta i tvorca stranke koja danas vedri i oblači Hrvatskom (HDZ), neko će reći i tvorca nezavisne Hrvatske – na pomisao da bi to moglo da se desi, čak i ako taj neko ko bi prošao ne bi uopšte kroao da zna ko je Joža Manolić, ni da je prvi premijer nezavisne Hrvatske, da je bio najbliži saradnik Granje Tuđmana, da su se od 1993. razišli, da je u mladosti čuvao zatvorenog AlojzijaStepinca, da su ga čak i optuživali za njegovu smrt, ništa od toga taj neko ko bi prošao pored stare elitne komunističke stambene građevine na Tuškancu, zapravo uopšte ne bi morao da zna, ali je Joža Stepinac hitro odbacio štap i uspravio se koliko je mogao.
“Ne želi da pokaže slabost”, prokomentarisala je njegova ćerka ovaj, na prvi pogled, ničim izazvan performans samopregora.
Dugo smo razgovarali tog proleća 2016. godine, negde uoči njegovog 97. rođendana, a od tada je svake godine bila vest da je Joža Manolić dodao svećicu na tortu, nedavno se to baš 104. put dogodilo. Danas je, eto, stigla vest da neće više biti svećica na torti, da je Josip Manolić preminuo.
Za života akav je živeo, verovatno nije očekivao da će ga oplakivati.
U međuvremenu je vest postalo to što će se Joža oženiti (dva puta), da je usnimljen kako vozi automobil po Zagrebu… Postao je neka vrsta maskote Zagreba, možda ne ovog današnjeg, veza i podsetnik na prošla vremena.
Satima smo razgovarali u njegovom domu koji je više delovao na konzervirani muzejski prostor jugoslovenskog socrealizma, nego što bi mogao biti slika tuđmanovske (neko će reći i manolićevske) Hrvatske.
Umesto In memoriama, donosimo delove iz beleški sa ovih razgovora koji mogu ostati kao istorijski izvor za neke događaje koji su obeležili jugoslovenski 20. vek.
I da, pili smo rakiju, za koju je rekao da verovatno nije ni blizu dobra kao ona koju je pio sa Miloševićem.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
