Bila je 2004. godina, zajednička država Sbije i Crne Gore bila je na aparatima, Milo Đukanović je bio u nezadrživom usponu, projekat osamostaljivanja Crne Gore se polako zahuktavao, a jedan mali delić slagalice, daleko iza po važnosti od nesrećnih No Name muzičara i preloma u mozgu sa Zetom (kojoj ipak nije bilo suđeno da igra Ligu šampiona), bili su učenici crnogorskih gimnazija koji su fenomenalno odradili učešće u kvizu “Zdravo Evropo”.
Osvojili su prva tri mesta ispred gimnazija iz Srbije. Bila je to jedna u nizu, svakako mala, ali time verovatno i slađa, Đukanovićeva pobeda nad “zvaničnim” Beogradom.
Đukanović je u tadašnjoj raspodeli fotelja dužio premijersku, pa je u tom kapacitetu pozvao gimnazijalce koji su učestvovali u kvizu i dominirali nad kolegama iz Srbije. Predstavili su mu se prvo Budvani, pa Betranci, a na kraju Podgoričani, koji su osvojili treće mesto.
Među podgoričkim učenicima je bio Jakov Milatović. Nije Đukanović tada znao, a nije ni mladi Jakov mogao znati, da će taj neobavezni susret, gde je on bio jedan u gomili, nepunih dvadeset godina kasnije imati takvu simboliku. Jedno od te dece koje su mu simbolički poslužili u izgradnji kulta čuvara crnogorske samosvojnosti, mogao bi da bude neko ko će konačno okončati najdugovečniju vladarsku karijeru na ovim prostorima.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
