Bila je 2004. godina, zajednička država Sbije i Crne Gore bila je na aparatima, Milo Đukanović je bio u nezadrživom usponu, projekat osamostaljivanja Crne Gore se polako zahuktavao, a jedan mali delić slagalice, daleko iza po važnosti od nesrećnih No Name muzičara i preloma u mozgu sa Zetom (kojoj ipak nije bilo suđeno da igra Ligu šampiona), bili su učenici crnogorskih gimnazija koji su fenomenalno odradili učešće u kvizu “Zdravo Evropo”.
Osvojili su prva tri mesta ispred gimnazija iz Srbije. Bila je to jedna u nizu, svakako mala, ali time verovatno i slađa, Đukanovićeva pobeda nad “zvaničnim” Beogradom.
Đukanović je u tadašnjoj raspodeli fotelja dužio premijersku, pa je u tom kapacitetu pozvao gimnazijalce koji su učestvovali u kvizu i dominirali nad kolegama iz Srbije. Predstavili su mu se prvo Budvani, pa Betranci, a na kraju Podgoričani, koji su osvojili treće mesto.
Među podgoričkim učenicima je bio Jakov Milatović. Nije Đukanović tada znao, a nije ni mladi Jakov mogao znati, da će taj neobavezni susret, gde je on bio jedan u gomili, nepunih dvadeset godina kasnije imati takvu simboliku. Jedno od te dece koje su mu simbolički poslužili u izgradnji kulta čuvara crnogorske samosvojnosti, mogao bi da bude neko ko će konačno okončati najdugovečniju vladarsku karijeru na ovim prostorima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
