Fejk rijaliti predsednik

Devetog avgusta, Centar za istraživanja, transparentnost i odgovornost (poznatiji kao CRTA) objavio je da se predsednik Vučić u prethodnih 40 dana obratio javnosti preko televizija sa nacionalnom frekvencijom čak 30 puta. Dan nakon toga, 10. avgusta, dao je još jedan “ekskluzivni” intervju takvom mediju, televiziji Happy. Zbog toga intervjua je glavni urednik te televizije, Milomir Marić, prekinuo godišnji odmor te se – natečenog desnog oka – pojavio da u “specijalnoj Ćirilici”, u vreme kada se ona inače ne emituje zbog godišnjih odmora, intervjuiše predsednika. I taj je intervju, kao i drugi koje je predsednik dao Milomiru Mariću, trajao više sati i bio tretiran kao ekskluzivan – premda je bio svakodnevan.

Istovremeno, kada bismo se sada zapitali – šta je predsednik saopštio u svim tim brojnim, skoro svakodnevnim, javnim obraćanjima, teško da bismo mogli na to odgovoriti. Govorio je o svemu i svačemu, ali nije bilo nijedne velike vesti, prelomne, koja bi opravdala takvu vanrednost. Kosovsko-metohijska kriza, navodni pritisci zbog neuvođenja sankcija Rusiji, planovi za izgradnju u Srbiji, nepravedni mediji – to su sve stvari o kojima je već govorio. Sve što je rekao, ili barem većinu toga, javnosti su mogli saopštiti i novinari, i to na kraći i medijski primereniji način.

Pa ipak, ovaj fenomen zaslužuje posebnu pažnju. Iz ovako čestih javnih obraćanja stiče se utisak da predsednik vlada rečima, da njegova moć ovisi o svakodnevnom pristupu građanima, o tome da li ih je ubedio ili nije u svoju politiku. U stvarnosti, međutim, svi znamo da predsednik Vučić vlada na drugi način, koristeći stvarne poluge moći, one koje nisu nužno vidljive javnosti: kontrolom nad svim sastavnim delovima sistema, na svim nivoima. On je šef svemu i svima i ništa se ne može desiti bez njegove saglasnosti. Premijerka ga zove Šefe – i tako se ponaša u odnosu na njega – a partija ga i dalje tretira kao svog stvarnog šefa, premda je napustio poziciju predsednika. Šta će mu onda televizijski intervjui? Osim ako ne služe prikrivanju, a ne otkrivanju, stvarnog načina vladanja – tj. ako ne služe tome da se stekne utisak o narodnom predsedniku, onome koji nije deo struktura nego naroda, kojeg strukture ne slušaju i stoga mu je ostala jedino još televizija i narod, da na taj način savlada strukture. Da se javnosti požali kako mu je teško vladati, a potom da njegovi saradnici kažu kako bi sve propalo ili bilo drugačije da nije bilo njegove odlučujuće akcije, nekog njegovog ključnog poteza.