I društvene nauke su nekad patile od potrebe da budu egzaktne kao prirodne, te da izvode svoje zakone. Otac sociologije Ogist Kont želeo je da od sociologije napravi “socijalnu fiziku”, ali to je uvek bio jalov posao. Doduše, od marksizma redukovanog i vulgarizovanog na dijalektički materijalizam, napravljen je ideološki sistem “istorijske zakonomernosti”, pa su na osnovu te konstrukcije komunisti legitimisali svoj monopol i nesmenjivost vlasti. Sve dok dijalektički materijalizam nije oduvan i pometen od strane (neo)liberalizma od koga su takođe probali da naprave istorijsku zakonomernost, odnosno aksiomatsku superiornost. Ali, iako u društvu, dakle i u društvenim naukama nema neprotivrečnosti pa otuda nema ni zakonomernosti, to ne znači da se ne može doći do izvesnih uopštavanja i iskustvene asocijativnosti.
Na primer, “Orlovićev zakon” (kako ga ja zovem), podrazumeva zaključak profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu Slaviše Orlovića, da do smene vlasti u Srbiji može doći samo ako se ispune dva uslova: prvi je da većina građana Srbije želi smenu vlasti, a drugi je da smenu vlasti želi i strani faktor. Ako se samo jedan od ta dva uslova ispuni, to nije dovoljno za promene. Moraju se ispuniti obadva, kao što se i dogodilo u prelomnim godinama novije političke istorije Srbije – 2000. i 2012.
Iako nije i ne može biti zakon, na primer tvrdnja da jedna država koja nema političku emigraciju, a istovremeno stranci dolaze u nju da rade, teško da može biti prava diktatura, ima dovoljnu dozu uopštavanja i održivosti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
