Kultura

Zašto Srbi mrze Bona i U2?

Utisak o U2, nekada među najpopularnijim stranim bendovima u SFRJ, počeo je da se kvari sa prvim singlom, njihovog, poslovično najboljeg albuma "Achtung Baby" (novembar, 1991). Znači, u vreme potpune destrukcije Vukovara

Ilustracija VP/Profimedia
maj 10 2023, 05:00

Podeli

Da pojednostavimo na samom početku. Kada ste zaista bez predrasuda pristupili bili kojoj izjavi ili analitičkom tekstu Vuka Draškovića u poslednjih trideset i kusur godina? Ako ste zumer, ne znate o kome se radi, ako ste milenijalac, zakačili ste u nekim raspravama da se lik pokrao nekretnina i prodao četnički pokret, a obaška Srbiju. O supruzi u izvršnim odborima velikih preduzeća i koaliciji sa SNS-om da ne govorimo. Za iksere i one starije koji su preživeli, Vuk Drašković je najveće zlo srpskog roda jer je… jer je… bio u vladi kod Miloševića. Jer je, jer je, najveći lažov i prodana duša, i izdao je Srbiju. Možda i dalje traži i misli da konačno otvorimo one dosijee, ali, lažov, nitkov, podlac, sramota. Dobro, a da li biste pročitali makar neki njegov tekst o ratu u Ukrajini? I o odnosu prema Putinovoj Rusiji? Možda njegovu knjigu “Aleksandar od Jugoslavije”? Ne biste? Okej. Toliko o Bonu Voksu i njegovom bendu U2.

Utisak o U2, nekada među najpopularnijim stranim bendovima u SFRJ, počeo je da se kvari sa prvim singlom, njihovog, poslovično najboljeg albuma “Achtung Baby” (novembar, 1991). Znači u vreme potpune destrukcije Vukovara. Kada pričamo o osamdesetim, nije bilo teško voleti našu braću Irce kojima smeta nepravda kako u odnosima Velike Britanije i Irske, tako i nepravda u celom svetu. Nekako, nikada nismo imali bend koji se toliko upinjao u svojim ispravnim političkim idejama baziranim na univerzalnoj (hrišćanskoj) pravdi, rasnoj, političkoj, polnoj i svakom vidu tolerancije. Bend koji je pevao i o masakru irskih civila od strane britanske vojske u gradu Deriju u Severnoj Irskoj, i o Martinu Luteru Kingu.

Uz žestoku kritiku američke ekspanzionističke politike, štaviše, ikonički album “The Joshua Tree” je trebalo da se zove “Two Americas”, znači podeljeni narativ o mitskoj Amerikani i o politički distorziranoj Americi. Uz sve to, U2 su od postnovotalasnog benda sa uzorima poput The Clash ili Joy Division, postajali sve elokventniji i elegantniji u svojoj širini koja seže od Bili Holidej do Bi Bi Kinga. Od Džonija Keša do Bitlsa. A na premijeri filma “Ruttle and Hum” na Festu januara 1989. skupio se krem de la krem beogradskih snobovskih serklova. Jer U2 su bili na vrhuncu meke moći od strane pravdoljubivog sveta. A mi smo to i te kako bili, jer, između ostalog, imali smo zapaženu epizodu u projektu “Band Aid/Live Aid”. A baš na tom koncertu, u Londonu, 13. jula 1985, U2 su od relativno opskurnog alternativnog benda prešli u punokrvni mejnstrim. Spontano. I nemojte da vas lože da su te večeri najbolji bili Queen. Pogledajte skoro 12 minuta pesme “Bad” koja je postmoderno spojila i neke fine omaže Lu Ridu i Rolingstonsima. Tada Bono, reklo bi se spontano, silazi sa bine i ulazi među fanove, grli i pleše sa devojkama, kao stiskavci osmaka, i daje im – utehu. Da će sve biti u redu.

Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price