Španija, podeljena zemlja

Tačno pre osam godina, u ovo doba, prvi put je u istoriji Španije izglasano tzv. konstruktivno nepoverenje vladi, s kojim je istovremeno smenjen kabinet lidera Narodne partije Rahoja, a na njegovo mesto se ustoličio vođa socijalista Pedro Sančez. Podsetimo, u Španiji izglasavanje nepoverenja vladi mora da bude praćeno istovremenim izborom nove, otuda termin „konstruktivno nepoverenje“.

Rahojeva vlada pala je zbog serije korupcionaških skandala i zloupotrebe položaja, ali i zbog krize nakon nezakonitog referenduma o nezavisnosti Katalonije. Ironija sudbine je da su arhitekte Sančezovog povratka na čelo socijalista i „konstruktivnog nepoverenja“ Rahoju, Hose Luis Abalos i Santos Serdan, na optuženičkim klupama za krivična dela korupcije, trgovine uticajem, zloupotrebe položaja i pronevere.

I to nije jedina sličnost Sančeza sa Rahojem, ili socijalista i narodnjaka. Kao što je pre nekoliko godina raskrinkana organizovana grupa unutar Narodne partije sa ciljem da diskredituje i kompromituje tužioce, sudije, policajce i novinare koji su se bavili malverzacijama predstavnika Narodne partije u vlasti, tako je i u Socijalističkoj partiji (PSOE) otkrivena ekipa koja je, više-manje, radila isti posao, samo što su oni targetirali tužioce, sudije i istražitelje koji su se bavili korupcijom i drugim krivičnim delima unutar PSOE.

Sančez i njegovo okruženje pali su u još jedan uobičajeni kliše koji prati, po pravilu, populističku desnicu, a to je da optužuju tužioce, sudije, novinare i bolje nedefinisane centre moći za zaveru i istrage koje se vode protiv njih. Nije isključeno, štaviše, vrlo je verovatno da su iz SAD stigli dokazi o korumpiranosti čelnika PSOE, uključujući i bivšeg lidera i premijera Zapatera, budući da su Amerikanci zaplenili kompletnu Madurovu dokumentaciju.

Moguće je i da Donald Tramp želi da se osveti Sančezu zbog iznetih stavova protiv administracije u Vašingtonu i njene spoljne politike, ali to ne umanjuje ozbiljnost, kredibilnost i verodostojnost ponuđenih dokaza o Zapaterovom radu ili povezanosti sa diktatorskim režimima u Venecueli i Kini, odnosno kompanijama ili ustanovama koje direktno rade za obaveštajne službe pomenutih država.

Sančez će morati da dobre makroekonomske pokazatelje upakuje u mnogo ubedljiviju političku priču, tim pre što je očigledno da zauzimanje propalestinskog, antitrampovskog i antifrankističkog stava nije dovoljno ni da se zadrže postojeći glasači, a kamoli da se pridobiju novi. Poslednja istraživanja javnog mnjenja registrovala su pad podrške PSOE-u na 27 odsto.

Sudeći po rezultatima regionalnih i lokalnih izbora, kao i istraživanjima javnog mnjenja, demoralizacija glasača levice usled serije korupcionaških i seksualnih skandala ostavlja jači efekat od pozitivnih makroekonomskih rezultata vladajuće koalicije. Takođe, pravilo je da manjinske vlade izgledaju slabo i nestabilno čak i kada ostvaruju dobre rezultate. Međutim, narodnjaci su toliko slabi i paralisani strahom od rasta ekstremne desnice da ne uspevaju da pronađu način da bolje kapitalizuju probleme socijalista.

Feiho se uzda u domino-efekat regionalnih izbora 2026. godine, koji bi trebalo da ga dovede do pobede na parlamentarnim izborima 2027. godine. Međutim, to bila Pirova pobeda ako Abaskalov Voks osvoji više od 15 odsto glasova. U tom slučaju narodnjaci će morati da prave velike i krajnje rizične kompromise sa ekstremnom desnicom.

Za razliku od Nemačke, gde su tzv. velike koalicije uobičajena stvar, u Španiji velike koalicije nisu moguće iz prostog razloga što posledice Frankovog režima ni posle pola veka nisu eliminisane. Istina je da su mnogi zaboravili, ali nisu oprostili.

Španci se više ne dele na frankiste i antifrankiste, već na antifrankiste i anti-antifrankiste, sa jednakim nabojem, održavajući u životu teoriju o dve Španije koje su naučile da žive jedna pored druge, ali ne i zajedno. Nijedan član PSOE ne može da pređe preko činjenice da je Narodnu partiju osnovao Manuel Fraga Iribarne, Frankovo političko dete. Na drugoj strani, i narodnjaci imaju čitavu lepezu istorijsko-kulturoloških motiva zbog kojih je koalicija sa socijalistima isključena.

Identitetske razlike su toliko velike da bi i sam pokušaj kreiranja velike koalicije predstavljao neoprostivu izdaju. Španija nema konsenzualni bipolarni politički sistem kao Nemačka, već konfliktualni.

Velika koalicija bila bi smrtonosna i za socijaliste i za narodnjake, budući da bi posle tog iskustva, na sledećim izborima, obe političke formacije bile pregažene od ekstremne levice, odnosno ekstremne desnice. Odnosno, PSOE bi završio kao grčki PASOK, a narodnjake bi zadesila sudbina republikanaca (bivših degolista) u Francuskoj. Sa ekstremnom levicom i ekstremnom desnicom u borbi za vlast, ne bi bila ugrožena samo stabilnost Španije, već i njen opstanak kao takav.